Две деценије Дејтона - од заједничког незадовољства до заједничког живота

Иако те 1995. године ниједна страна није била задовољна оним што је потписано, Дејтонски споразум, посматран и са дистанце од 20 година, био је једино могуће решење, сматра професор Балша Шпадијер, саветник српске делегације приликом закључивања Дејтонског споразума.

"Ја мислим да се то никад више неће поновити таква једна констелација и један такав утицај Америке, који ће врло озбиљно да узме у разматрање и нациоалне интересе Србије и националне интересе српског народа у Босни", сматра Шпадијер. 

Оцењује да су данас прилике сасвим другачије и када би се поново "састављао неки нови Дејтон" тешко би било претпоставити како би изгледао, јер Сједињене Америчке Државе више нису тако заинтересоване за то подручје, а "нема више ни Совјетског Савеза који је, гледајући своје интересе, помогао потписивање Дејтонског споразума".

Шпадијер се присећа да представници босанских Срба у то врме нису приохватали споразум и да су га потписали тек нешто касније, по повратку из Дејтона.  

"Срби су ипак добили довољно, а захтеви лидера босанских Срба у то време били су нереални", сматра Шпадијер, оцењујући да је важно што је свака страна добила право вета, тако да се одлуке у Босни и Херцеговини морају доносити уз сагласност сва три конститутивна народа.

Дејтонски споразум је донео прекид рата и зауставио даље сукобе у Босни и Херцеговини и то је његов најзначајнији резултат, сагласни су професори Факултета политичких наука у Београду. ФПН је организатор скупа на којем политиколози из региона анализирају домете Дејтонског споразума, две деценије од његовог усвајања.

Ко би одбио право вета?

"Кисинџер је рекао да успех неког споразума мери незадовољство свих страна које су га потписале - мислим да ми овде имамо једну равнотежу незадовољства на свим странама које су учеснице и да је у томе тајна што је тај споразум претрајао", оцењуе декан Факултета политичких наука Драган Симић.

"Највећа трагедија овог простора јесте што је неки облик Дејтонског споразума могао бити постигнут и да ниједан метак није испаљен, можда би се само границе мало разлоковале од ових данашњих", сматра професор Слободан Марковић.

""Нажалост, донио је првенствено и једино мир, а није донео оно што се очекивало, а то је обнављање заједничког живота у Босни и Херцеговини", оцењује професор Иво Висковић, који сматра да је било тешко очекивати да ће се тако нешто постићи једним споразумом после тако крвавих ратова.

Босну и Херцеговину било је тешко поделити,  јер није било могуће повући границу којом би сви били изадовољни, а и тзв. демократски инжењеринг, који би подразумевао пресељење народа, није био могућ, оцењује Висковић. 

По његовој оцени, Босна и Херцеговина је „колатерална штета", жртва национализама који су се са обе стране испољавали токо 90-их година прошлог века.  

У том тренутки није се могло добити више Дејтоном, јер нико не би одбио споразум којим има право вета, каже Висковић. Уверен је и да Споразум опстаје исто као и Босна и Херцеговина - упркос свим проблемима и да би свако прекрајање Дејтонског споразума донело невоље.

Кад нешто траје већ двадесет година, тешко га је укинути и променити, упозорава  Драган Ђукановић са Института за међународну политику и привреду. 

Јасно је да је све по Дејтонском споразуму одређено по националном кључу, сматра Ђукановић, који примећује да је највећи недостатак што не постоји ништа сто би Босну и Херцеговину могло хомгенизовати, те да народи и даље живе једни поред других, а не заједно.
 
Два ентитета, три народа и - остали
 
"Сада је перцепција Дејтона лошија него пре 20 година, јер тада су се људи јос познавали па су обнављали пријатељства, а данас имамо генерације које су се социјализовале у затвореним системима, у три националне заједнице, без међусобних контаката, каже професор Факултета политичких наука у Загребу Синиша Таталовић.

Босна и Херцеговина функционише, али са проблемима, сматра Таталовић, који примећује да је Дејтон више израз америчке традиције у обликовању политичког система и да у том споразуму нису много уважавана европска политичка искуства.

Добро је што се односи унутар БиХ могу мењати једино сагласјем сва три народа, а лоше што се та држава не може упоредити ни са једном другом државом.

"Ту имамо две врсте грађана - конститутивни народи (Бишњаци, Хрвати и Срби) и они други који се воде као 'остали'", сматра Таталовић.

За Вехида Шехића, копредседника Игманске иницијативе за БиХ, Босна и Херцеговина није суверена држава.

"Њен суверенитет је редукован јер има високог  представника, али и зато што политичари у свом одлучивању ослушкују шта мисли Загреб, Београд, па и Анкара", сматра Шехић.

"Сви имају селективан пристум и у оба ентитета испуњавају се само они анекси Дејтонског споразума који има се свиђају", каже Шехић. Као потврду за своју тезу наводи да нису испуњени многи анекси, најпре онај о повратку народа у места која је током рата напустио.

"Сви су декларативно за, али нико ништа не чини да тај повратак буде стваран и, ако до њега дође, да буде одржив", каже Шехић.

За професора Факултета политичких наука у Бањалуци Александра Савановића, Дејтон је "више него коректан устав".

"Дејтон рефлектује оно што је потребно Босни и Херцеговини да би уопште била држава и било који босанско-херцеговачки устав морао би да има косензуалне механизме; можда они не морају бити тако ригидни или тако јаки, али морају омогућавати неку форму вета везано за кључна питања и интересе народа", сматра Савановић.

Професор бањалучког ФПН-а примећује да већина припадника хрватског народа у БиХ с разлогом није задовољна избором њиховог представника у централним институцијама у Сарајеву, али да се тешко може говорити о Дејтону као о "институционализованој неправди".

"Тај општи став да је Дејтон неправедан је заментнута већ у самом Дејтону и траје до данас, али ја не мислим тако - ја мислим да је суштина Дејтона у томе да се наметне немогућност наметања било чега", сматра Савановић. Објашњава да то значи да сваки народ мора имати јаке аргументе да друге убеди да подрже његов предлог, али исто тако има и механизам заштите својих интереса.