Извозимо лекаре од Аљаске до Новог Зеланда

На многе здравствене услуге дуго чекамо, а често смо незадовољни и начином лечења. Ипак, показатељи говоре да Србија има добре лекаре, који су неретко и у свету тражени. А због тога што нису били задовољни овде, многи раде од Аљаске до Новог Зеланда, у последње време најчешће одлазе у Немачку и Норвешку.

"Има двадесетак лекара који су у последњих неколико месеци тражили раскид односа, сви они као разлог за прекид наводе одлазак у неку од земаља Европе", каже директор Клиничког центра Србије Миљко Ристић.

Из Лекарске коморе упозоравају да из године у годину одлази све више лекара.

"Сада је већ на шестомесечном нивоу то око 500, тако да се тај тренд задржава, не смањује се број људи који пожеле да оду у иностранство. Немамо те податке колико их је заиста отишло, али отприлике сваке године пожели да оде 200 или 300 више него претходне године", указује Весна Јовановић, директорка Лекарске коморе Србије.

Због вишеструко веће плате од уласка Хрватске у Унију, сертификат за одлазак из те земље затражило је више од 1.000 лекара. Једном годишње три просечне плате за најбоље или подршка државе за стамбени кредит, само су неке мере којима ће суседи покушати да задрже беле мантиле.

Да нам не оде и последњи воз са лекарима, ово су неки од предлога за ресорног министра.

Славица Ђукић Дејановић, председница Одбора Скупштине Србије за здравље и породицу, сматра да би можда приватници, који треба да буду подстакнути од државе, због тога што су и сами у здравственом систему, требало да буду потпуно одвојени од државних институција и да имају обавезу запошљавања.

"Сви млади лекари би желели да постану специјалисти, супспецијалисти и њихов пут је такав да, заправо, желе да раде у великим градовима, а сведоци смо чињенице да у домовима здравља, на терену, близу пацијената нема довољно лекара", указује Ђукић Дејановић.

Даница Грујичић са Клинике за неурохирургију КЦС-а сматра да је једно од могућих решења враћање на правог породичног лекара, који је са учитељем и локалним полицајцем био најзначајнији и најутицајнији у својим малим местима својевремено, а истовремено је био и гарант целе здравствене службе и самих лекара у друштву.

Небојша Лалић, декан Медицинског факултета Универзитета у Београду, истиче да је неопходно обезбедити три ствари: поштовање у друштву, адекватну финансијску надокнаду и могућност континуираног стручног развоја.

"Мислим да ће то бити врло снажни елементи који ће деловати у овом правцу", наглашава Небојша Лалић.

Важно је и да представници медицинског факултета, министарство и новоизабрани Здравствени савет ураде детаљну анализу о потребама Србије и дефинишу уписну политику за медицинске факултете.