Сведок: Новак Ђоковић

Емоције га никада не одведу у неукус - зато га помињу и у неким америчким уџбеницима. Харизматичан је, а један је од ретких који уме да похвали своје ривале. Иза њега нема никаквих скандала. Бави се хуманитарним радом и брине о деци.

Када си прошли пут гостовао био си трећи играч света. Сада си најбољи на свету, али знам да се ниси много променио. Последњих месеци чини се да ти више прија једна друга титула - што си отац једног Стефана Ђоковића од октобра. Шта је то променило у твом животу?

Променило је много штошта. Наравно, нисам ни први ни последњи родитељ. Али, свако ко се остварио у тој улози, разуме кроз какве емоције пролазимо моја супруга и ја. Ушли смо у ново поглавље, у нову димензију љубави. Слушао сам људе који су ми говорили: "Видећеш када то будеш доживео, не може то да се објасни", и заиста је неописиво речима. Открио сам нову димензију љубави и осећања за коју нисам знао да постоји у мени. Тако да је то највећа срећа коју сам могао да доживим као човек и сада живот, моја каријера и све око мене има дубљи смисао и суштину.

Имаш ли осећај да - како то неки спортисти такође кажу - таква породична радост чини касније евентуални неуспех лакше подношљивим?

Сигурно да јесте јер имате код куће супругу и дете које вас очекују, како год прошли на послу. Наравно, сви навијају и очекују да то буде победа и да сви буду срећни уколико се то догоди. Опет, живот не зависи само од победе и пораза на спортском терену. Управо такав приступ, такву филозофију и такав начин размишљања гајимо у кући.

Као врхунски спортиста имаш свој ритам, путовања, турнире... Хоће ли ти због таквог начина живота бити жао што некада у два ноћу нећеш моћи Стефану да загрејеш кашицу, млеко или ћеш пропустити његов први зуб, који многим родитељима много значи?

Дефинитивно ми, као и сваком родитељу, тешко пада када сам раздвојен од њих. Сада је то био случај када сам боравио три и по недеље у Аустралији. Обавио сам свој пословни задатак и вратио се кући испуњен са пословне стране. Тешко ми пада, али, с друге стране, хвала богу, имам могућности да приуштим себи путовања заједно са њима. Супруга и ја смо сели након њеног порођаја и, након што се опоравила, разговарали о даљем распореду и програму, шта и како даље ми желимо да учествујемо у развоју нашег детета.

И програм је одобрен?

Одобрен је, наравно, морају да постоје две стране које ће се сагласити у намери да постоји склад у породици. С једне стране, вероватно ћемо жртвовати његову рутину, а свака беба воли да има рутину, да не мења превише околину, услове итд. Због живота који тренутно водим, ипак смо проценили да је много важније да ја учествујем у његовом животу, и да га виђам што је чешће то могуће, тако да ће они путовати са мном на већину турнира.

Важно је да причу о тенису почнемо од твоје последње титуле на Аустралијан опену, коју си освојио по пети пут. Током тог турнира твој тренер Борис Бекер је рекао, још пре титуле, да ти као светски број један не уживаш довољан респект који би требало да уживаш. "Зна се ко је главни момак у граду", како је он то рекао. Како си ти разумео Бекера и јесте ли о томе разговарали?

О томе смо доста разговарали пре тог интервјуа. Све што се око мене дешава покушавам да схватим и да се у складу са тим опходим са достојанством и са поштовањем. Свестан сам чињенице да су Федерер и Надал, у складу са њиховим успесима и дугогодишњим резултатима које су бележили на светском нивоу, и даље најпопуларнији тенисери на свету. Уопште им не замерам на томе, напротив. Мени то дозвољава да растем у неком другом погледу и да се растеретим тог притиска. Не бих се сагласио са констатацијом да не добијам довољно пажње у тениском и спортском свету. Управо се на томе доста стратешки радило, са стране мог целокупног ужег и ширег тима како би позитивна медијска пажња превагнула на моју страну. А самим тим, ја сам на такав неки начин васпитан. Дошао сам из културе у којој се вреднују поштовање, уважавање и позитивне ствари у животу. Тако да се не осврћем превише на критике иако сам свестан да без њих нема личног раста и без њих човек није свестан да сагледа ствари из другачије перспективе.

Један од највећих светских стручњака за тенис Ник Болитијери рекао је да си ти најкомплетнији играч у историји тениса. Ако то преведемо на нешто мало другачији речник, прогласио те је тениским генијем. Генији, тениски или било какви, не бирају да се роде баш увек у великим нацијама. Да ли је, можда, проблем са тим респектом зато што ти долазиш из земље "лоших момака" - Србије, пошто се у тениском свету сматра да добри играчи долазе само из великих земаља?

Чињеница је да је тенис увек био спорт више класе, ексклузиван и скуп спорт. Изумели су га Французи и Енглези, добростојеће нације у сваком погледу. Гледајући ту чињеницу, свакако да није било много шампиона из малих земаља. И вероватно постоје одређене предрасуде које у овој ситуацији играју одређену улогу. Трудим се да тај српски инат који постоји искористим више у погледу да истрпим одређене ствари, можда и неправде, да покажем одређени ниво толеранције, и да одређене ствари на прву лопту можда не бих приказао. Сматрам да је то врлина, и да тако треба у одређеном тренутку поступити.

Да ли део проблема лежи у томе што се после једног периода митског ривалства између Федерера и Надала, појавио трећи момак, растурио све то, постао бољи од њих и многим и медијским и маркетиншким круговима пореметио медијске и маркетиншке шеме?

Пореметио сам светски поредак, то је сигурно. Томе сам приступио на један позитивнији начин - сео сам са свим људима који ме окружују и који учествују у мојој каријери, од моје фамилије па до мојих тениских тренера, кондиционих тренера, људи који су задужени за јавност, да смислимо стратегију на који начин бих желео да будем представљен ван терена. Не волим претварања, дволичност, волим да себе прикажем у оном искреном и отвореном издању у свакој прилици. Ипак, постоје оне свечане прилике када човек мора да поштује неке протоколе и одређене наметнуте ситуације да не би улазио у невоље. Некада покажем емоције које некоме могу да буду неприхватљиве на неки начин. Али то сам ја.

Помињали смо Федерера и Надала, вас тројица сте већ дуго, рекао бих, на врху светског тениског таласа, за који бих рекао да се никада неће распасти. Видиш ли неки нови талас који иде на вас - Нишикори, Вавринка...?

Споменули сте имена потенцијалних да не кажем шампиона - али топ играча. Да ли ће бити шампиони, то све зависи...

Како се сада из те позиције коју они имају прелази на врх таласа?

Највећи део је тај психолошки аспекат - сазнање и свест о томе шта је све потребно да се уради и у приватном животу и реорганизацији свега што се дотиче вас као личности, како би себе довео до тих највећих тениских врхова. Пре свега, мислим на сам приступ тренинзима, вашем животу, емотивном стању. До које мере је један спортиста вољан да иде и нешто да учини да би направио успех, јесте једна врло осетљива тема.

Рађена је студија са многим спортистима где су их питали колико су спремни далеко да иду да би постигли успех. Да ли би у том стању узимали и недозвољене супстанце, које би биле смртоносне након одређеног великог спортског догађаја, какав је Олимпијада, под условом да освоје злато. Запањујуће је, али 70 или 80 одсто спортиста је потврдно одговорило.

Мислим да друштво данас ствара такву тензију и притисак да се спортиста преда том спорту и преко граница неке људскости, издржљивости и могућности.

Рекао си једну реч - људскост. Да ли вас тројица из врха размените некада приватне поруке. Јел' теби неко честитао рођење сина?

Јесте, како није. Готово сви тенисери које сам видео. И сви из врха. Сматрам да ова генерација тенисера који су на врху - Федерер, Надал, Вавринка, Мари, Дел Потро - шаљу позитивну поруку свој оној деци која прате њихов тенис. Шаљемо позитивну поруку медијима и друштву који покушавају да створе ту неку тензију између нас, као што је сада био случај са Маријем и са мном након финала Аустралијан опена.

Када си последњи пут гостовао у овом студију, још увек ниси успео да победиш Федерера, Надала си успео да победиш једном или двапут. Рекао си ми да из сваког пораза веома много научиш од њих. Онда је дошла 2010. година и хтео си да напустиш тенис јер си био презасићен. Када си у глави преломио да се више не плашиш њих двојице и да можеш да их добијеш?

Постојао је, много сам помињао, тај психолошки тренутак у коме сам сумњао у себе, осећао да из сваког меча нешто научим. Али сам осећао и да је питање тренутка када ће воденица прећи на моју страну и када ћу успети да победим све страхове и тај респект који имам према њима, и када ћу почети да их побеђујем и освајам велике трофеје у спорту.

Сва тројица различито описујете своје мечеве. Ти кажеш да си успео можда зато што си избацио из себе негативна осећања. Федерер каже да је после меча исцрпљен, али не толико од лоптице колико од снажних емоција које се труди да не покаже. А Надал, опет, да је код њега највећи проблем страх од тога да ће изгубити, мада његов говор тела то никада не показује. Колико је важна та психолошка игра између противника који су на врху?

Не само да је то важно него је и пресудно, поготово када играте са великим ривалима мечеве попут оног који сам малопре споменуо - Федерера у финалу Вимблдона прошле године, који се завршио после четири и по сата. Постоје извесне осцилације, поготово када играте против великих противника јер је ниво концентрације толико висок и када се ви изузетно исцрпите, нормално је да осцилирате енергетски, како физички тако и психички и емотивно јер је улог велики, а и самим тим ви покушавате све време да надиграте свог противника. То је једна шаховска партија или игра мачке и миша у сваком погледу.

Некада глава све уради, али ноге издају. Некад буде обрнуто.

Управо тако. Пре свега, ви желите да доведете себе до тог стадијума физичке спреме да сте у могућности да издржите максималне напоре преко три-четири сата. Међутим, оно што на крају одлучује победника је у ситуацијама када се ломи резултат - да ли ћете ући у терен, да ли ћете преузети иницијативу над својим противником, одиграти агресивно. То су све неке стратешке игре и мисли које вам пролазе кроз главу у том тренутку.

Када је тренутак у мечу када стигнеш да размишљаш о свему томе, како ћеш се поставити, да разговараш са самим собом?

Ви желите да доведете себе у то стање да што мање размишљате и да будете само у садашњем тренутку и да не лутате превише мислима - шта се догодило, шта би било кад би било или шта ће се догодити. То није у вашим рукама, једино је садашњи тренутак оно на шта можете да утичете. Тако да је то оптимално стање концентрације у садашњем тренутку нешто што је пожељно, што је пресудно за тенисера како би успео да изнесе оно најбоље из себе.

Једном сам прочитао да је Серени Вилијамс много лакше кад добије јак сервис, да често направи винер из таквог сервиса. Кад прими слаб сервис, најчешће погреши јер има сувише времена да размишља...

Дешава се, поготово у тим првим колима када играте против противника који су слабије рангирани од вас и када играте мечеве које треба лагано да добијете. Тада се јавља једна незгодна ситуација. Разумем када Серена каже да је понекад боље да има што мање времена за размишљање. Сви ти сати проведени на терену, када ударате хиљаде и хиљаде лоптица, помогну вам да аутоматски, природно добијете ту функцију која се појави у моментима када вам највише треба, када тражите то оружје које вам треба да се на њега ослоните и на које полажете наде.

Како издржаваш тренутке када можеш готово да омиришеш пехар, на прагу си да победиш и онда се догоди тренутак деконцентрације? Јел' се тад превише преиспитујеш? Кажу да си ти играч који, не у пејоративном значењу, има кратко памћење, да то успеваш да потиснеш из себе. Једанпут сам чуо да си после изгубљеног четвртог сета на неком гренд слем турниру отишао до свлачионице, извикао се сам на себе у огледалу, вратио се и победио.

Постоје ти тренуци када морате да се пробудите, да се тргнете, изађете из тог стања у ком сте се нашли и да пронађете решење које ће вам донети бољу игру и на крају крајева - победу. Та ситуација мислим да је била прошле године са Федерером на Вимблдону, када сам изгубио четврти сет, када је требало да меч приведем крају. Отишао сам до ве-цеа мање због обављања нужде, а више због тог огледала и тог момента где сам морао себе да издигнем.

Колико су у праву они који тврде да је врхунски тенис данас постао готово екстремни спорт, да сте ви играчи "пробни пилоти" људског организма​​​? Играте дуге поене, честе турнире, на различитим подлогама... Колико је тачна та тврдња?

Сваки спорт има своје потешкоће и не бих превише говорио о томе колико је напоран тенис а колико неки други тимски спорт није. Поштујем изузетно сваког спортисту, да ли појединачног спорта или тимског спорта. Чињеница јесте да је тенис постао гладијаторски спорт, с обзиром на количину мечева које одиграмо и чињеницу да ви из недеље у недељу мењате подлоге, временске зоне, мењате услове за игру...

Неко је прошле године поредио тебе и Месија. Ти си прошле или претпрошле године одиграо 86 мечева током сезоне. Онда су те упоредили са Месијем, који је одиграо неупоредиво мање фудбалских утакмица, које знамо да трају сат и по. Шта кажеш на то поређење?

Меси можда не може некад сам довољно да изрази до максимума своје способности зато што је део тимског спорта и зато што не зависи апсолутно све од њега. То је колектив и ви морате да се прилагодите. С једне стране, појединачни спорт има предност у односу на колективни јер имате слободу да радите оно што желите на терену јер све зависи од вас. С друге стране, мана је што немате неког да вам припомогне, надокнади изгубљено. На крају крајева, све зависи од вас.

Нема временског оквира колико год да водиш у том мечу, мораш да га приведеш крају.

Ја сам изабрао да играм тенис и свестан сам свега што радим и свега што је тенис мени у животу донео. Захвалан сам на благослову који имам да играм тенис јер је то спорт који изузетно волим, у који сам се заљубио на први поглед. Имао сам велику подршку, веру и подстрек од стране родитеља, поготово мог оца, који ме је заштитио од многих ствари. Одрастао сам у средини где сам за оне амбиције и оне животне жеље - да будем најбољи на свету, имао доста негодовања, неприхватања. Онда је он ту играо важну улогу да ме заштити и да ми рашчисти пут да наставим да верујем и да се остварим.

Када се за тебе заврши један тениски меч? Људи обично мисле да када подигнеш онај пехар, одеш у свлачионицу, отвориш шампањац и прослављаш са својим тимом. Мало људи зна да је твој први следећи потез да легнеш у каду пуну леда.

Јесте, легнем у каду пуну леда, легнем на масерски сто, кренем са истезањем и са свим оним техникама опоравка које практикујем са својим физиотeрапеутом Миљаном Амановићем већ дужи низ година. Сваки врхунски спортиста свестан је колико је неопходно времена посветити припреми, тренингу, како психичком тако и физичком, а и оном емотивном за један тениски меч, и колико је времена потребно да се опоравиш од тога и припремиш за нарадни меч.

Како се тако брзо сви ви тенисери "ресетујете"? Пролетос ми је селектор Обрадовић испричао да ти је на једном од гренд слемова асистирао, у одсуству Маријана Вајде, и да си после пет сетова био толико исцрпљен да си ушао у свлачионицу, сео на под, наслонио се и да су те буквално хранили на кашичицу.

Дешавају се и ти моменти, наравно. Не бих уопште залазио у ту тему где се спомињу недозвољене супстанце зато што то мени никада није било ни на крају памети. Никада то не бих дозволио себи, нисам тако васпитан нити сам одрастао у окружењу људи који су уопште спомињали или размишљали да бих ја могао да користим нешто што није дозвољено како бих се боље или брже опоравио. Вероватно пуно дугујем генима мојих родитеља.

Неки кажу да је то биолошка протекција коју имаш...

Јесте с једне стране, али то је мали део. С друге стране, много већи део је рад посвећен истезању, опоравку и свим тим техникама опоравка о којима причамо.

Да ли је истина да некада возиш бицикл кроз воду?

Јесте, тада радим гимнастику у води која помаже доста у циљу еластичности, припреми мишића на те напоре. Ми се трудимо да придајемо више пажње квалитету рада који примењујемо него количини сати које проведемо на терену или у теретани. Имам изузетно добре и велике стручњаке око себе који обављају свој посао максимално.

Кад говоримо већ о тим одрицањима, да ли је истина да годишње не поједеш више од две-три коцкице чоколаде, ти који си таманио мамине палачинке?

Није истина, и дан-данас поједем палачинке, хвала богу, дам себи мало одушка.

И вечераш неки витамински гел...

Не идем толико далеко. Људи имају погрешан појам о здравој исхрани. Здрава исхрана обухвата широки појам разних режима које човек може да примењује и којих може да се придржава. Свако је другачији. У књизи коју смо пре неколико година издали о мојој исхрани, нисам напоменуо да је то једини прави начин исхране. Надам се да је свако ко је прочитао ту књигу, пронашао себе у њој, нешто што је за њега корисно и за његово здравље.

Освојио си осам гренд слем турнира, правиш своју нову хијерархију мотива, играш за своју историју, за статистике вечитих. Шта су ти сада приоритети?

Највећи приоритет ми је сада да што више времена проведем са својом супругом и својим сином. То је та промена која се догодила у мом животу, али то не значи да тенис није један од мојих приоритета. Сваки меч који сада играм има већи смисао јер га играм и за своје дете. Самим тим, потрудићу се да останем што дуже у тениском врху, колико год могу, да се борим за гренд слем трофеје. Роланд Гарос јесте један од мојих највећих циљева, то није тајна. Потрудићу се да тај циљ остварим ове године.

Тениска историја ће те памтити по томе што имаш освојен Дејвис куп, што мало врхунских тенисера има. Сада следи меч са Хрватском у Краљеву. Можете ли то да поновите?

То јесте замисао. Бићемо у Краљеву у скоро комплетном саставу. Јанко изостаје због своје повреде, Виктор ће бити повратник у Дејвис куп тим. Ту је и Ненад као најстарији, најмудрији члан Дејвис куп репрезентације. Биће ту и Филип Крајиновић, који је млад и перспективан играч. Имамо изузетно јаку екипу и верујем да ћемо, када нам се Јанко прикључи, бити још јачи. Надамо се победи против Хрватске, која је изузетно млад, перспективан тим.

Шта видиш када погледаш своје тениско детињство? Видиш ли оца Срђана који путује с тобом на турнире у иностранству? Истовремено, имаш поред себе Марија, вршњака кога је помагао Савез, који вероватно не мора да пере чарапе, који има иза себе један снажан систем.

Све има своје предности. Јесам био понуђен британским држављанством када сам имао 14 година и о томе се интензивно разговарало, али нисам видео смисао у томе. Многе јуниорске турнире сам зато и прескочио - није било услова. Али, не окрећем се и кажем: "Да је било другачије, ја сам могао да будем..." Шта? Ја сам сада број један и управо сам великим делом број један на свету због такве прошлости, таквог детињства и немаштине, која је мене ојачала и очврснула.

Фондација коју водите ти и твоја супруга је за три године успела да скупи око осам милиона долара. Прошле године сте се углавном концентрисали на помоћ поплављенима у Обреновцу. Зашто сте се определили да помажете баш образовање?

Сама Фондација је основана 2007, а од 2011. године је моја супруга преузела челно место Фондације и променили смо мисију - да се бавимо образовањем деце. Осетили смо да је то улог за будућност, да је то нешто што нико не може једном детету да одузме - образовање. Не може да иде образовање без физичких активности ако хоћете да комплетирате целокупни холистички приступ здрављу и да детету понудите све најбоље могуће услове и приступ бољем животу.

Многа деца данас у Србији, поготово на југу, немају могућност нити храбрости да сањају велике снове и због тога смо одлучили да управо помажемо те најсиромашније општине.

Драго ми је што има много људи са добрим срцем који су помогли, поготово у поплавама прошле године које су биле невероватне, највеће у последњих 120-150 година у историји Србије. Фондација активно ради и похвалио бих све људе који су ту као волонтери, запослени и труде се да допринесу бољем животу младих људи.

Слоган ваше фондације је "Верујем у ваше снове". Људи обично мисле да више нема снова када је неко први играч света, када је освојио све што си ти освојио. Шта су сад твоји снови?

Нисам престао да сањам. У последње време имам доста креативних снова који се дотичу не само моје, већ опште користи. Као неко ко има одређен статус у друштву, не само у Србији, него глобално, свестан сам те одговорности. Сви пехари, титуле које имам не значе у потпуности што би требало да значе ако немам с ким да поделим и ако не искористим тај исти утицај и успех да помогнем неком другом ко има мање среће у животу.