У Бабушници нема ко ни да умре

Чувени цитат легендарног глумца Бате Стојковића из култног филма "Маратонци трче почасни круг", у коме лик који тумачи – Лаки Топаловић каже да све може да пропадне, да нестане, само је смрт сигуран посао, изгледа да више не важи у једној од најсиромашнијих општина у Србији, у Бабушници.

У Бабушници крај са крајем једва састављају чак и каменоресци. Њих осим мањка посла, према причи једног од ретких каменорезаца који има регистровану радњу Предрага Ђорђевића, мучи чак и нелојална конкуренција која, како каже, кука за непознатим покојницима, а на још свежим гробовима оставља визиткарте како би тако приволели родбину покојника да баш од њих наруче надгробни споменик.

Ђорђевић из Бабушнице је каменорезачки занат изучио у Лесковцу, а на занат је кренуо чим је завршио осми разред.

Ђорђевић се, у разговору за Танјуг, присећа "срећнијих" времена, када се од каменорезачког заната много боље живело, иако се радило потпуно ручно, без модерних машина.

Каменорезачка "срећна" времена

"Још 1966. године, чим сам завршио осми разред, отац ме послао на занат код каменоресца у Лесковцу, јер сам рођен у селу Доњи Дејан, код Власотинца, али у Бабушници живим и радим. Ту сам две године учио занат. Било је много напорно, без механизације, све ручно, на снагу", прича Ђорђевић.

"Ујутру кад треба нешто да се ради", додаје он, "прво мора мајстор да загреје мехове, да исклепа глета, чукове, шпицеве, па онда да иде у радњу, да штокује, пикује или рупе да буши, а за цео дан могао си да избушиш две рупе дубине од пет центиметара."

"Некада је требало десет радних дана да се направи добар споменик од мермера. Ручно се клесало, писало. Сад има алат какав оћеш'", каже Ђорђевић и додаје да је данас зарада од овог заната неупоредиво мања.

Некад смо имали сто посто зараду од једног споменика, а данас немаш ниједну дневницу, каже он, додајући да је сада добро ако од споменика "остане 20 до 50 евра".

Када сам се доселио у Бабушницу 1972. године, прича Предраг, било је око 35.000 становника, сад је остало 13.000.

"Поједина села су се испразнила, по пет-шест људи, нема ко бре ни да умре. Јер човек треба да се роди па да неко умре. Кад сам дошао у Бабушницу било је преко 200 занатских радњи. Сад не верујем да има пет. Немаш више ни ћурчију, ни обућара, ни опанчара", јада се Ђорђевић.

Према његовом мишљењу, један од разлога је и то што су занатлије стрпане у исти кош са предузетницима.

"То нам је толико тешко и толико обавеза имамо да не можемо да живимо. Стари људи не могу да буду предузетници, него онај који има радну снагу. Зато су и пропале занатске радње", каже Ђорђевић.

Велики проблем каменоресцима који у Бабушници раде легално, представља и нелојална конкуренција, која по правилу није регистрована и ради на "црно".

"Набеђени мајстори чим чују да је неко умро, узимају свећу у руке и иду и кукају да би покојникова родбина пазарила споменик, а сутрадан, након сахране, остављају визиткарте по гробовима", прича Ђорђевић.

Бабушница је некада била један од највећих занатских центара у том делу Србије.

Последњих деценија Бабушница је између осталог постала чувена и по врсним зидарима који су градили огроман број грађевина широм некадашње Југославије.

Бабушнички зидари су живели печалбарским начином живота, с пролећа би се опраштали од својих породица и кренули у печалбу широм СФРЈ, али и у иностранству, а у родну Бабушницу враћали би се с јесени, када стаје грађевинска сезона.