Дечје лице улице

Тринаестогодишња Кристина је већи део свог живота провела на улици. Углавном је просила, али о томе нерадо говори. Њен друг, десетогодишњи Марко отворено говори о томе чиме се бавио, и кад је врућина и кад је дебели минус.

Радио је "на брисачима" – чистио шофершајбне када се упали црвено светло на семафору.

"Али сам онда у једном тренутку рекао ћалету да не могу више да радим и да он мора да се запосли", каже Марко.

И Кристина и Марко не поричу да су људи понекад били непријатни према њима, терали их од себе, псовали, па и гурали. Иако обоје имају родитеље, и какве-такве кровове над главама у ромским насељима, до пре две године за хлеб су зарађивали на улици.

Сада су корисници Свратишта за децу на Новом Београду. Због заштите њиховог идентитета, права имена и презимена нећемо објављивати.

Обоје су пристали да пред камерама говоре о свом животу. За снимање су се спремали и лепо обукли. Марко је од друга позајмио половну плаву јакну, а Кристина је обукла плави дукс и фармерке.

Сва одећа у Свратишту је заједничка. Ако је неко носи један дан, следећег је враћа, ставља на прање и онда та иста гаредроба следује другом детету. Кристина и Марко спремни су за причу и за одговоре на нека питања која се, на први поглед, чине једноставним. Ипак, на та "једноставна" питања, попут оног "који ти је омиљени колач", тешко им је да одговоре. Скоро никад и нису јели колаче.

О Свратишту, ипак, говоре с осмехом и лакоћом. И Кристина и Марко су ту око две године. Кажу да им је лепо, да ту једу, пију, купају се, друже се и уче.

"Мени је тата рекао да идем у Свратиште, да будем тамо добар и да не правим проблеме", каже Марко.

У Свратиште су дошли уз сагласност родитеља који, такође, углавном зарађују на улици.

"Моји скупљају картон и новине, и понекад тата ради на грађевини. Преживљавамо како морамо", прича Кристина.

Откад долазе у Свратиште, лакше је и њима и њиховим породицама. Педагози, психолози, социјални радници и наставници свакодневно раде са њима и сву децу настоје да упишу у посебно одељење Основне школе "Бранко Пешић" у Земуну.

Иако је разлика између њих три године, и Кристина и Марко иду у други разред. Научили су да читају и пишу и уче да постану своји људи. Маштају о томе да заврше школу, да не зависе од родитеља и купе себи станове. И да више никад не раде на улици.

Ово двоје малишана кажу да никада нису били у центру Београда, осим на Зеленом венцу. А свако ко је прошао кроз подземни пролаз на Зелењаку зна да тамо "раде" деца просјаци. Као што никад нису били у центру града, тако се не сећају ни да су били у посластичарници. Са екипом РТС-а први пут су пробали колаче.

"Кад смо код куће, мама обично кува или грашак или пасуљ. Ја највише волим да једем чипс", брзо одговара Марко.

Кристина кућном менију додаје и купус, а највише воли пуњене паприке и мусаку.

Ни једно ни друго никада нису били на мору, али о њему маштају.

"Ја мислим да је лепо, има оне палме, плава вода, чисто је", описује своју визију мора Кристина, а Марко додаје да је морска вода слана.

И о играчкама углавном маштају. Као и сваки десетогодишњак, Марко воли аутомобиле на даљински, али их никада није имао. Кристина би волела да има "барбике".

"Ја сам најтужнија када би требало да будем најсрећнија, на мој рођендан. Не знам зашто, али баш не добијам ни неке поклоне...", говори Кристина.

Марко тврди да је најсрећнији када је "са ћалетом".

"Био сам срећан за мој рођендан јер ми је мој чика донео бицикл", сећа се Марко.

Када порасту желе да постану певачи.

"У ствари, ја бих да будем или Цеца или фризерка, још не знам тачно", неодлучна је Кристина.

Обоје, ипак, знају шта не желе – да се врате на улицу. У остварењу тог циља – да буду образовани, самостални људи који раде и зарађују – помажу им наставници, педагози, социјални радници и сви они који раде у београдском Свратишту за децу.

Осим Кристине и Марка, у Свратишту борави око 240 деце. Београдски дечји прихватни центар налази се на две локације: у Крфској улици на Звездари и Булевару Арсенија Чарнојевића на Новом Београду. Оба простора уступљена су им на коришћење уз симболичну надокнаду, али уз обавезу плаћања свих дажбина.

Међутим, без обзира на велики број корисника, београдско Свратиште за децу живи од донација појединаца. Град Београд га не финансира. За храну, гардеробу и средства за хигијену која су потребна свој деци, сналазе се сами, односно зависе од добре воље грађана или фирми.

Због таквог статуса, увек апелују на то да им се донирају храна, половна гардероба, средства за хигијену, школски прибор за децу који се могу однети директно у Свратиште.

"Сву децу улице позивамо да дођу у Свратиште. Биће им много боље", поручили су Кристина и Марко.