Срећнији живот после трансплантације

У августу 2008. године Стефан је имао тек две године, али је због болести бубрега морао на трансплантацију. Имао је среће, јер је бака могла да буде давалац.

Стефан каже да у болницу у Тиршовој иде само на редовне контроле и да може са другарима да се игра и иде у школу.

Његова мама Јелена Алавања каже да у односу на 2008. сада људи мало више знају шта је кадаверична трансплантација, а знају и да деца чекају на органе.

"Нисмо имали велики напредак, ове године је само једно дете имало трансплантацију бубрега, а 14 је на дијализи", каже Јелена Алавања.

Да прикупи новац и оде на трансплантацију срца у Беч, Вањи Пилиповић су помогли РТС, грађани Србије, дијаспора. Трансплантација јој је урађена у мају 2010. године.

"Фантастично се осећам, студирам, дружим се. Четврта сам година Филолошког факултета. Заљубљена сам, углавном је све позитивно", прича Вања.

У овом тренутку на трансплантацију бубрега, јетре, срца, плућа, рожњаче чека више од 2.000 људи. Број трансплантација и даље није довољан, јер нема довољно донора. Ипак, свест грађана о значају даривања органа полако се мења.

Професор Ђоко Максић, координатор за трансплантацију на ВМА, каже да је помак евидентан, свест се развија. "Много помажу и медији, укључујући и РТС", истиче Максић.

"Схватили смо да без те размене човекољубља, жеље да помогнемо једни другима, не можемо направити програм у коме ће сваки наш грађанин имати шансу да буде прималац органа", каже Максић.

Златибор Лончар, министар здравља, рекао је да ће концепт морати да буде другачији, другачије да се ради. "Мораће да буде регулисано на нивоу државе, али и да се преслика систем који већ постоји у земљама, а које имају одличне резултате", објаснио је Лончар.

Обука кадрова, улагање у опрему, измена закона, обједињавање листа чекања, то су само неке од активности које чекају наше надлежне у здравству уколико желимо да Србија више не буде на дну европске лествице по броју трансплантација.