Млачиште, плач бебе после 38 година

Још се Млачиште навикава на звук бебиног плача. Није га било скоро четири деценије. Мали Александар је стигао пре два месеца у скромну, стару кућу, али пуну љубави, кажу његови родитељи.

"Све у свему, сналазимо се. Ипак, кад је велика љубав и кад имаш велику жељу да живиш ту где јеси, онда је све лакше", каже мама Оливера Савић.

Оливеру и њеног супруга Далибора корени не везују за Млачиште, јер су обоје из околине Владичиног Хана.

Далибор је у овом крају сезонски радник од своје седамнаесте. Знају га сви као вредног и поштеног човека, па је ваљда зато и понуда Славољуба Радовановића из Ниша да му уступи родитељску кућу и шест хектара земље, без размишљања прихваћена уз велику захвалност.

"Посто желимо да се бавимо пољопривредом, недостаје један трактор којим бисмо могли да обрађујемо земљу, јер овде без машине не можете, а села су потпуно пуста, овде нема механизације уопште", прича Далибор Савић.

И то није све што недостаје. Александар је чак и без кревеца. У кући нема ни воде ни струје. Упркос обећањима надлежних у Црној Трави, испречила се, кажу, папирологија, па сијалица никако да засија.

"Све перемо напољу у хладној води, али за сад је лепо време, а видећемо кад падне снег", жали се Оливера.

Одлука овог брачног пара, јединог који се ове године венчао у Црној Трави, да у планини на 1.200 метара надморске висине створи дом, донела је сигурност и олакшање невеликом броју житеља.

У преко стотину кућа остало је петнаестак углавном старица. Александар је за њих нада.

"Да се обнови нешто, иначе овако ће остати пусто овако лепо место. Ми стари сви по осамдесет година", прича мештанка Верна Миленовић.

Нико од малобројних мештана у Млачишту не може са прецизношћу да каже када је тачно школа затворена, али томе има више од 30 година.

Уколико Савићи опстану у својим намерама, можда ће, за седам година, поново бити отворена.