Ђаци пешаци бржи од звона

Док се факултетлије и средњошколци из Дражиновића школују у граду, основци до школе морају као некада родитељи, на сопствени погон.

"Најтеже је кад су лоши временски услови. Прелазимо по десет километара дневно и није нам тешко, навикли смо на то", каже Раде Вучићевић из Дражиновића.

Наставник музичког Милан Златковић каже да се није покајао што се из Ниша доселио у Пожегу, а посебно задовољство му причињава рад у сеоским школама.

"Увек се показало да ученици који су најдаље, да кажем од школе – да су и најбољи ученици. То је интересантно, они су најсигурнији, најодговорнији ", каже Златковић.

За успех је ипак, кажу, пресудна слога међу комшијама. Вучићевићи и Бојанићи градиво најчешће прелазе заједно.

Милица Бојанић каже да више знања имају када уче у друштву и тада лакше раде задатке.

Деца на селу, поред школе имају и додатне обавезе, какав је случај и у домаћинству Веска Вучићевића, коме су синови Раде и Душан од велике помоћи, посебно кад је берба малина.

"Њих двојица, један је тренутно пети, један шести разред брали су сигурно за доброг једног бериоца. По десетак гајби по један. Помажу око стоке на пашу да се отерају, да затворе овце, да истерају. Тако, све што треба, помогну, нарочито за време распуста. Сад прво решавају школске обавезе па колико стигну", каже инжењер агрономије Веско Вучићевић.

У селу , осим пољопривреде, цвета и наталитет. Нема домаћинства без деце.

Катарина Бојанић из Дражиновића каже да већина кућа има по троје деце, што је баш ретко да у селима има толики број деце.

Да ипак није све идеално, подсећа дуго чекање на пут, којем се у Дражиновићима надају деценијама, још од пре вишестраначког система, али и последњих деценија – од избора до избора.