Како помоћи деци да превазиђу трауме

Становништву у поплављеним подручјима биле су стресне до сад невиђене бујице, напуштање домова и боравак у колективним центрима. Ипак, многима је најтеже пало суочавање са уништеном имовином. Нарочито најмлађима којима недостају домови.

Осим уништених домова, додатна траума за најмлађе могли би да буду уништени вртићи, играонице, игралишта. Када дете пролази кроз трауму, најважнија је брза реакција родитеља, старатеља, рођака, васпитача.

"Најчешће имамо два екстрема. Један је потпуно повлачење, да иначе живахна, разговорљива, расположена деца постају тиха, нема, не говоре, повлаче се, престају да једу, лоше спавају. Или постају раздражљиви, претерано реагују, за час им се догоди да хоће негде да оду, да неће да се јаве", објашњава дечији психијатар Оливер Видојевић.

Када се одступање од уобичајеног понашања препозна, како саветују стручњаци, са децом треба разговарати, објаснити им шта се догодило и какве су шансе да се исто понови.

"Најважније је да их не одржавамо стално у стању страха. Родитељи то могу да ураде. Треба се играти са њима, улити им осећај нормалности. Запослити их. Игра је најбоља терапија за свако дете. Ја мислим да је сада време за то", каже директор Уницефа у Србији Мишел Сен Лот.

У срединама погођеним поплавама, психолози виде додатни проблем. Родитељи ће неко време бити заузети враћањем уништеног у нормалу, па би могло доћи до занемаривања деце.

"Ту је веома битно. Да нешто буде колективно организовано за децу, јер то ће пуно помоћи одраслма. Они би ту могли да направе експресију, изражавање свега, својих осећања, противречних, често тужних, љутње", каже Оливер Видојевић.

Осим показивања осећања кроз игру и дружење, савет је и да се деца што пре врате свакодневним обавезама - да редовно једу, пију и купају се.