Робија у српском Алкатразу

И тако су добили затвор. А библиотеку, школу и цркву су касније у "Забели" сами изградили. Многи су тај затвор упоређивали са бањом, вероватно због тога што ту постоји извор са топлом водом, базен за пливање, али и због начина на који је уређен затворски круг.

Међутим, чим се погледа увис, прича о бањи застане у грлу. Са свих страна су карауле из којих чувари са аутоматским пушкама чувају најопасније осуђенике у Србији.

"Кад кажемо да је затвор затвореног типа са посебним обезбеђењем, то подразумева да смештај буде ћелијског типа, јер овде углавном казне издржавају повратници, са разним кривичним делима, са проблематичним понашањем, или лица која нису прилагодљива на неке услове, како би могли да буду разврстани у полуотворена или отворена одељења", објашњава Радојица Шутовић, начелник Службе за третман КПЗ "Забела".

Овде 29 осуђеника служи казну од 40 година затвора. Највећи број тих робијаша је у седмом павиљону, или, како га популарно зову, Алкатразу. Да не постоји посебно одељење где казну издржава Милорад Улемек Легија и још понеки осуђеник, могли бисмо рећи да је седми павиљон део затвора са највишим мерама безбедности у Србији.

Радници у казнено-поправним домовима од 2002. године покушавају да нађу начин да безбедно уведу најопасније осуђенике у неки облик рада у затвору. За сада не постоји програм за такозване затворенике дугопругаше.

"Проблем јесте следеће природе, системски није решен програм рада са лицима која су осуђена на дуге казне. Тако велики број њих који су распоређени у ризичне групе, представљају опасност за друга осуђена лица или за себе. Они који су склони агресивном понашању, лидерству, неформалном систему, затим могућности бекства, смештају се у седми павиљон. То је једини павиљон који донекле задовољава услове за таква лица", каже Шутовић.

"Затвори су потребни, али не такви као што је тај седми два или како су га популарно назвали Алкатраз, или ова душегупка у Падиској Скели. Тамо нема могућности, нико ништа да ради, тамо је голо лежање затвор, што је најгора варијанта за све осуђене", сматра криминолог Златко Николић.

Затвореници у седмом павиљону су 22 сата закључани у ћелијама и само два сата дневно излазе у шетњу. Због опасности од обрачуна завађених група, којих има много у седмом павиљону, чувари процењују ко, када и с ким може да изађе на овај спортски терен у шетњу или да вежба.

"Мој дан освиће са доручком на вратима, затим шетња два сата, затим назад, 22 сата сам затворен. Купање два пута недељно", каже Петар Стојановић, осуђен на казну 30 година затвора.

"То је у најмању руку нехумано, али да пустимо сада хуманост по страни. То је противно оним стандардима који су данас усвојени, у погледу положаја осуђених лица и њихових права", каже др Иван Јанковић, адвокат и аутор књиге "На белом хлебу".

Многи се неће сложити, јер је реч о осуђеницима за најтежа кривична дела, али то што не постоји програм рада, постаје опасно и за запослене у затвору. Кад су 22 сата дневно иза браве, људима свашта пада на памет. Робијаши тада често размишљају о тучи и побуни, а већина, због тога, има и психичких проблема.

"Време убија, време је најдосадније и најопасније сваком затворенику, а када им ви ускратите могућност окупације времена ма како, али боље је шетњом, спортом, а најбоље је радом, онда само можете да чекате да та темпирана бомба експлодира, а то ће се догодити када се најмање надате", сматра криминолог Златко Николић.

"За сада немамо неких радикалних искакања тих људи који су осуђени на дуге казне, у принципу они су у првој декади издржавања казне, а да ће временом доћи до извесних криза - логично је очекивати", каже Шутовић.

С обзиром на то да је већина осуђеника у седмом павиљону осуђена на 30 и 40 година затвора, то је за њих највероватније доживотна робија.

Александар Пауновић је 2001. године убио троје људи и још шесторо ранио у Дому здравља у Смедеревској Паланци. Новине су тих дана на насловним странама писале о крвавом пиру тог човека, који је мислио да ће га ново руководство дома здравља преместити на друго радно место. Осуђен је на 40 година. Изашао је из седмог павиљона и почео да ради у затворској перионици.

"Ово је перионица осуђеничких ствари, овде се пере 2.000 осуђеника. Како би било да нема посла? Врло тешко, теже би дани пролазили и све би било много теже за мене", каже Александар Павловић, осуђен на 40 година затвора.

Затвореници жале што је укинута смртна казна 

Робија и не треба да буде лака, јер ни почињена дела нису таква. Затвореници за оно што су урадили криве "жуту минуту". Многи кажу да никада не би починили кривично дело да су провели само један дан у затвору. Сада када су осуђени на 40 година затвора, жале због тога што је укинута смртна казна.

"Боље да су ми дали смртну и да су је извршили, ја сам је потписао. Чак 40 година! Па нисам ја у двадесет година, па и са двадесет година, када добијеш 40 - много је. Кад човек изађе - изгуби све, изгуби породицу, кућу, изгуби све. Не зна да се снађе у свету, не зна (да заради) новац. Шта друго да ради? Ко нема земљу може само друго дело да прави. Ја сам слушао како неки људи који изађу не знају шта ће, па се враћају, кажу лепо им је овде", каже Мирослав Крстић, осуђен на 40 година затвора.

Александар Пауновић је прво био осуђен на смртну казну због двоструког убиства - убио је зета и пријатеља. Када је укинута смртна пресуда, казна је промењена у 40 година затвора.

"Која је ваљана замена за смртну казну, то је питање отворено и о њему се воде озбиљни спорови. Углавном претеже мишљење да је ваљана замена за смртну казну доживотни затвор", каже др Иван Јанковић.

Од када је 2002. године укинута смртна пресуда, раде се истраживања о томе колико је људи за смртну казну, а колико против. Резултати су увек пола-пола, с тим што једне године за смртну казну буде двоје или троје испитаника више, а следеће обрнуто.

"У неким државама у неким деловима света - ако се укине смртна казна, онда се она замењује доживотном казном затвора, без могућности условног отпуста. И то се данас, бар у теорији, сматра нехуманом казном затвора", каже др Јанковић.

Наше законодавство се није определило за модел по којем би смртна казна била замењена доживотном робијом. Већ се одлучила за хуманију казну - 40 година затвора.

"Да ли је казна од 40 година предуга, она је свакако боља од доживотног затвора, али то не значи да је најбоље решење. Постоје земље у којима је највиша казна нижа од 40 година", каже др Јанковић.

"Сматра се да је 40 година, а у Републици Српској је 45 година, сасвим довољно да неко из затвора изађе као олињали и неспособни старац. Постоји једна теорија онеспособљавања у криминологији, по којој је ова врста казни уведена. Она подразумева да неког изолујете на 40 година из друштва, он за то време не може да чини кривична дела у друштвеној средини и не може да се репродукује", објашњава криминолог Николић.

У односу на време када је кнез Милош наредио да се направи затвор у Пожаревцу, положај затвореника је неупоредиво бољи. Некада су затвореници морали да раде да би платили храну коју поједу у затвору, али морали су да засучу рукаве и за оне који због лошег здравственог стања нису могли да зараде за свој ручак.

Данас осуђеника нико не може натерати да ради ако не жели, без обзира на то да ли је у седмом павиљону или у такозваном кругу, где су мање опасни затвореници. Када буде написан програм рада за оне који су осуђени на дуге казне, робијаши ће моћи да бирају да ли ће гледати филмове и телевизију по цео дан у ћелији, као што то данас раде, или ће време у затвору прекратити неким послом.

Старији осуђеници знају колико је нерад тежак и опасан, и по здравље, па су се добрим владањем изборили за посао. Јер како су нам на крају рекли, 40 година ће некако и проћи, али дан тешко.