Панчићева оморика понос Таре

Оморика, живи фосил, остатак древне терцијарне флоре Европе, за коју је Панчић сазнао случајно, у ужичком крају, и према гранама које је добио схватио да је то четинар другачији од свих познатих. У потрази за таквим стаблом, препешачио је Тару у неколико наврата, решен да открије мистерију те ледене лепотице.

На читавој планети, оморика је успела да преживи ледено доба само у овом делу Србије, а Панчић ју је после 20 година упорног трагања пронашао у Заовинама, на Тари.

Одмах по објављивању открића, у научним круговима је почело оспоравање те нове врсте, али је убрзо доказано да је српски научник у праву, и оморика је по њему добила име. За њу се каже да је краљица свих ендемитета Европе, а међу 1.000 врста флоре Таре она заузима почасно место.

"Такође је и реликт, јер се она једино овде очувала", каже Милица Томић из Националног парка "Тара".

Оморика је тако постала симбол Таре, а Тара симбол природног богатства Србије. Панчић га је неуморно истраживао говорећи да се љубав и поштовање према отаџбини исказују дубоким познавањем и проучавањем њених вредности. Он је открио 102 и описао више од 2.000 биљних врста.

"Неке од тих врста су познате широј јавности и признате су као ткз. добре врсте, а добар део врсте није признат и радимо на томе да оне буду валоризоване на прави начин", каже Снежана Вукојичић из Института за ботанику.

Захваљујући њему, тадашња Србија, тек ослобођена од петовековног ропства, укључила се у светске научне токове. Основао је ботаничку башту у Београду, био врстан педагог - а својим научним радом стекао највећа признања у Србији и свету. Умро је 1888. године, сахрањен на врху Копаоника - наравно, у ковчегу од стабла оморике.