Радојковић: Програм - "жвакаћа гума за очи"

Професор Факултета политичких наука Мирољуб Радојковић, коментаришући велики број телевизија на тржишту Србије, каже да у техничком погледу њих може бити и више, али да многе једва опстају, због чега квалитет програма оцењује као осредњи, попут "жвакаће гуме за очи".

Радојковић у изјави Танјугу оцењује и да је, с обзиром на величину Србије, број телевизијских и радио станица, светски, односно рекордерски.

У технолошком смислу, каже, има места за све телевизије које тренутно постоје, посебно ако се има у виду да нове које се појављују углавном емитују програм преко "кабла" или иду у "лајвстримингу" преко Интернета.

"Постоји подручје где је број нових станица могуће повећавати у недоглед, а то је да се пребаце на кабловску дистрибуцију или да почну да емитују у Интернет протоколу као ИПТВ или подкастинг радио. Ту је број телевизија технички готово неограничен и само треба водити рачуна да онај ко има кабл не буде и монополиста који онда не прима конкуренте да преносе програм", рекао је Радојковић.

Са друге стране, додао је, питање опстанка великог броја телевизија на тржишту је ризик за свакога ко их покреће и ко мора да размишља о томе како ће преживети и како ће се финансирати.

"Очигледно морају да живе на неком комерцијалном принципу, а то су спонзорства, рекламе и други извори тржишних прихода. Тржиште је сиромашно и не може да издржи ни садашњи број телевизија. Нешто слично се дешава и с новинама - неко покрене дневне новине, а оне из разних разлога не саставе ни два, три месеца", рекао је Радојковић.

На питање има ли превише телевизија са националном фреквенцијом, Радојковић каже да је њихов број технички лимитиран, те да, како је навео, ако буде додељена и пета национална фреквенција, за коју су конкурисале Нова и Коперникус, а одлука се ускоро очекује, "ту је крај" и националне фреквенције се више неће додељивати.

Радојковић је објаснио и да су све фреквенције за аналогни пренос заузете, односно подељене још 2008. године и да се сада може добити место једино ако неко врати или одустане од постојеће дозволе.

Према његовим речима, на локалном и регионалном нивоу у Србији постоји велики број телевизија, при чему су поједине у ситуацији да не могу да плате ни ауторска права за музику која би се емитовала.

"У Чачку се емитује програм потпуно без музике, јер телевизија нема да плати ни 26.000 - 27.000 динара месечно за емитовану музику. Према томе, то су све предузећа која би најобјективније речено требало да затворе дућане и наравно да их има превише, има их више око 350 на локалном и регионалном нивоу", сматра Радојковић.

То је у сваком случају превише телевизија, чак и кад је реч о комерцијалним, јер се "огласни колач" већ неколико година смањује, констатује Радојковић због чега очекује да ће број станица почети драстично да се смањује и наводи пример једне локалне телевизије која од музике емитује "само цвркут птица или неке друге звучне ефекте".

Квалитет програма који те телевизије емитују према мишљењу Радојковића верно осликава сиромаштво тржишта, при чему, како каже, једино неколико спортских канала, који имају права на пренос значајнијих спорстких догађаја, могу да рачунају на одређену циљну групу међу гледаоцима.

"Култура је у таквим околностима гетоизована, мада прилично квалитетно, зато што телевизије купују иностране програме путем РТС дигитал, а ови други се углавном ослањају на политичку економију медија по којој су квизови, серије, емисије уживо, ријалити шоу програми и репризе најисплативији продукт који уз то најмање кошта, дуже траје и привлачи релативно занимљиву публику за оглашиваче", оценио је Радојковић.

Радојковић додаје и да у "сулудој гужви за мало пара" која влада на тржишту, свако бира да прође најјефтиније и штеди најпре на запосленима, што технологија донекле и омогућава.

Укупно, према његовој оцени, квалитет програма је осредњи или, како каже, "на нивоу жвакаће гуме за очи".