Шта би Југославија донела Европској унији?

Да је бивша Југославија избегла погубне ратове деведесетих година прошлог века, остала цела и ушла у Европску унију, не само да би људима у региону било боље, већ би и Европска унија била боља, закључак је пројекта Корнелијуса Адебара, сарадника Немачког друштва за спољну политику (ДГАП).

Адебар је размотрио шта би било да је Европска унија уложила веће напоре, пре свега финансијским подстицајима, у опстанак Југославије и њено примање у своје чланство.

"Замислите како би Европа могла изгледати да се Федерална Република Југославија није распала, већ, рецимо, само да је остала без префикса 'Социјалистичка'", наводи аутор у тексту објављеном на сајту ДГАП-а, преноси Бета.

Животи стотине хиљада људи у БиХ, Црној Гори, Хрватској, на Косову, Македонији, Словенији и Србији били би поштеђени, а САД не би ангажовале своје војнике у Европи први пут после Другог светског рата, наводи Адебар додајући да би Балкан могао бити "боље место", с чим се слажу и многи грађани независних држава насталих из СФРЈ.

По том хипотетичном сценарију, Југославија би затражила чланство у ЕУ 1991. и две године касније почела приступне преговоре заједно са Аустријом, Финском и Шведском. Ипак, због проблема високе незапослености, јавног дуга и инфлације, као и неконкурентне привреде, евроинтеграције Југославије би биле нешто спорије.

Југославија би на крају века постала чланица ЕУ заједно с Мађарском, Естонијом и Малтом, а захваљући раном почетку економске тразниције, у зону евра би могла ући заједно с Грчком. Политика проширења ЕУ би због тог хипотетичког успеха Југославије била промењена - процес више не би био геополитички већ заснован на заслугама.

Из овако замишљеног развоја, аутор закључује да би чињеница да постоји транзициона земља попут Југославије која тражи чланство у еврозони навело "старе чланице" да инсистирају на строжој контроли економских политика чланица што би могло спречити кризе попут оних у Грчкој и Шпанији.

Другачија спољна политика Брисела

Избегавајући рат на свом прагу, Европска унија би развијала и другачију спољну политику. Пошто не би било бруталног рата у њеном дворишту ЕУ не би радила на заједничким одбрамбеним снагама, већ би се чланице ослониле на НАТО који би био ангажован углавном изван европских граница.

Југославија би, с друге стране, као један од оснивача Покрета несврстаних омогућила боље односе ЕУ с новим силама у повоју попут Индије, Јужне Афирке, Индонезије и Малезије, што би било значајно преимућство за ЕУ, имајући у виду специјалне односе које је имала с многим земљама које трпе последице колонијализма неких других чланица Уније.

Бивша држава са скоро 24 милиона становника, била би пета највећа чланица ЕУ до уласка Пољске, а на Европском савету би имала више гласова од Холандије, Португала или Белгије.

Ипак, Југославија је имала шест република. Могући развој би ишао у правцу да се Словенија и Хрватска удружују с регионима попут Баварске, Каталоније и Шкотске у трагању за утицајем у Европи и новчаним средствима. Положај Србије би, с друге стране, био отежан компликованим споразумом о подели власти с аутономоном косовском мањином.

Због тога би било нове дистрибуције моћи у ЕУ, с променом надлежности од влада чланица ка европским и регионалним нивоима. Економске и социјалне политике, попут запошљавања, миграција, социјалног система би увелико били одређивани у Бриселу, док би политике инфраструктуре и саобраћаја, образовања и културе ишле у регионе, што очигледно оставља владама чланица мање надлежности.

Тежња ка децентрализацији у Југославији би и у том противчињеничном случају, ипак толико јачала да би се омогућило издвајање једне од република, што би представљало преседан за покрете независности у старим чланицама. Могући исход би био да би ЕУ на крају чинило више држава мање и средње величине.

Лекције за Европску унију

Из овог хипотетичког сценарија, Адебар издваја три лекције за актуелну Европску унију. Прво, ЕУ би се транзицијом Југославије и њеним прилагођавањем за улазак у зону евра, боље припремила за кризе у Грчкој и Шпанији.

Друго, Брисел би имао знатно мање развијену безбедносну и одбрамбену политику, а више би се фокусирао на глобалну спољну политику с мање војне снаге него данас.

Трећа лекција уласка целе Југославије у ЕУ је више у форми питања: да ли националне државе још одређују оквир за решавање изазова у Европи у 21. веку?

Мултиетничка држава чланица са слабом федералном структуром би наговестила данашње дебате о подривању националног суверенитета после финансијске кризе, повремене жалбе о отуђењу демократије у Европи или покретима за независност у Каталонији и Шкотској.