Расте број хранитељских породица

Поређења са европским стандардима обично су на нашу штету, али у једној важној области смо међу земљама које имају најбоље резултате. Захваљујући све већем броју хранитељских породица, у установама се за пет година преполовио број деце без родитељског старања.

Виолета Пресечки има хранитељски стаж од шест година. Уз своје две ћерке, одгаја и деветогодишњег Дачу, са оштећеним слухом.

Следећи корак Виолете Пресечки је усвојење малог Даче.

"Дете је као ТВ без упутства, и без гаранције. То што све то нема не значи да нећете гледати фантастичан програм. Морате да се трудите, да га 'штелујете' и онда ће то што видите бити феноменално", каже Виолета и истиче да децу коју одгаја као хранитељка не би могла да одваја од своје биолошке деце.

У Србији је 7.500 деце одвојено од родитеља. Више од 80 одсто њих одраста уз хранитеље, што Србију, кажу надлежни, сврстава међу земље с најнижом стопом деце у институцијама.

"И даље нам недостају хранитељске породице, поготово оне спремне на тзв. специјално хранитељство - породице које су спремне да приме децу са сметњама у развоју, различите етничке припадности, и децу којима је потребан ургентан смештај", објашњава Бранкица Јанковић, државни секретар у Министарству рада и социјалне политике

Пут до хранитељства није лак. Добра воља јесте потребна, али није довољна. Будући хранитељи пролазе кроз обуку и ригорозне контроле. Прошле године је одбијена свака друга породица.

Добрила Грујић из Центра за породични смештај у Београду каже да им је циљ да свако дете добије породицу.

"Највише чекају деца ромске националности, упркос томе ми имамо 155 деце Рома у породицама неромске националности. Значи, све више су људи отворени за прихватање бриге о тој деци", наглашава Грујићева.

Циљ државе је да што мање деце одраста у институцијама, поручују надлежни. У последњих пет година хвале се успесима - бољи услови смештаја код хранитеља, напредак деце у школовању, у одржању идентитета, што значи контакт са биолошким родитељима.