Зрењанин: Од сјаја до очаја

Зрењанин није познаник на први поглед. Град који се налази у самом средишту Баната, тамо негде где би се налазило срце Војводине. Нема препознатљив симбол. Мада ћете га познати по згради Водоторња у центру, католичкој цркви или по споменику Краљу Петру Првом Карађорђевићу, по коме је Зрењанин носио и име Петровград. Можда ћете га препознати и по бројним мостовима, иако Бегеј није нека опака река. Кажу чак да је могу прећи и четири коња дебела.

"Зрењанин је мултикултурна средина где су четири званична језика, где смо ми Европска унија у малом, где живи преко двадесет нација различитих у једној сложној зајеници, са високим степеном и толеранције и безбедности", каже градоначелник Иван Бошњак.

Професор социологије у Зрењанинској гимназији Недељко Куљић каже и да овај град карактерише дух отвореноси.

"Могао бих говорити о радиности као врлини овога становништва, али говорити и развијеној малограђанској, скоројевићкој свести народа, одсуству разумевања општих интереса, могао бих говорити о доброј дикцији којом људи у Зрењанину говоре", додаје Куљић.

Зрењанин у очима светских медија

О Зрењанину је недавно говорио тј. писао и Фајненшел тајмс. Чак га је прогласио и једним од 50 најбољих места на свету за улагање.

"Град са 125 хиљада становника, са једном петином незапослених се налази у огромном проблему. С друге стране позитивне ствари које су се одиграле од 2000. на овамо, отварање индустријске зоне, довођење гринфилд инвеститора пре свега, а у последње време и људи који су спремни да у постојећим капацитетима, постојећим халама заснују неку нову производњу у Зрењанину нас очекивано и радује и даје оптимизам", објашњава градоначелник.

Од лепих речи стране штампе Зрењанинци нису имали много вајде. Чак је утисак да је ситуација све гора: од индустријског гиганта Социјалистицке Југославије до катанаца на фабрикама које су некада храниле град. Неки це реци и много више од тога.

Само је комбинат Серво Михаљ имао већу робну размену него што данас заједно имају три бивше републике СФРЈ - Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора.

"Од предузећа из прехрамбене индустрије једино ради млекара у власништву Француза и модерна и велика уљара у власништву хрватског магната Ивице Тодорића. Нема земљорадничких задруга, нема предузећа попут "Бека" који су извозили за потребе америчке индустрије и слично. Нема познатих индустријских предузећа, нема текстилне индустрије која је била узор за развој других крајева наше земље. Много тога одсуствује", са жаљењем констатује професор Куљић.

Некадашњи градоначелник Зрењанина и бивши министар пољопривреде Горан Кнежевић признаје да се у Зрењанину сада тешко живи, али каже да и овај град дели судбину читаве Србије. Ипак, не губи наду да ће бити боље.

"Ми морамо стварати нове капацитете, нове технологије, са новим људима. Ми у Зрењанину имамо факултет који образује младе, паметне људе, ти људи морају остати овде, а ми морамо направити услове да они остану овде", каже Кнежевић.

"Ја своје ђаке молим и упозоравам - немојте да идете, у Србији никада није било лако живети, мора неко да остане и у Србији. У добру је лако добар бити, разумемо се. Мора свако да да свој допринос појединачни и њихов збир ће помоћи нашој земљи", објашњава професор Куљић.

Просечна плата само сан

Највећи проблем и Зрењанина као и других српских градова је незапосленост. По статистици просечна плата у граду је 41 хиљада динара али ће вам становници овог града рећи да о тој накнади могу само да маштају.

"Утолико је, с обзиром на претходни ниво развијености, ова празнина коју данас имамо поразнија. Сасвим је извесно да њу не могу да попуне "Дрексел мајер" и "Помпеја" италијанска у којима наши радници раде за афричке или азијске наднице", каже зрењанински социолог.

У већини породица запослен је само један члан, а многима је једини извор примања пензија њихових родитеља. Чак и они који имају пристојније зараде, кажу, да не могу да приуште све оно што би желели. Сања и Зоран Симанић, иако обоје раде, сваког првог у месецу праве детаљнан план трошења новца.

"Стамбени кредит имамо, па се то прво плати, па се плате рачуни, онда храна, школовање тако да најосновније може да се приушти. за нешто више је мало теже", каже Сања.

Зоран додаје да се људи сналазе како знају и умеју да би прехранили породицу. "Прво мора да се промени да плате буду мало веће. Све је приватно и сви плаћају што се каже минималац. Не знам од две просечне плате не може да живи четворочлана породица. Ако неко каже да може, по мени то није истина. Мора додатно да се ради, трчи приватно".

Пад животног стандарда највише се осећа у трговинама и на пијаци. Промет је из месеца у месец све нижи.

"Конкретно зимница, пре годину дана се куповало по три џака, данас се купује пола џака. Прошле године је ишло три џака по 10 килограма, а данас се купује пет евентуално 10 килограма - пет килограма бабуре и пет килограма црвене паприке", каже један од продаваца на пијаци.

"Коју год цену да кажеш, да спустиш, да прилагодиш људима то је њима заиста скупо. Кажу или немам или фали ми или немам 10 динара, заиста људи су са празним новчаницима", додаје његова колегиница.

Ништа боље не иде ни угоститељима. Бранислав Грубачки је приватник већ 22 године и тврди да му никада није било толико тешко да послује као сада.

"Никада овде није била нека потрошња велика, него је било много више људи. Ако људи нема на улици, како их очекивати у локалу. Много је пропала провинција у Србији, ако то смем тако да назовем, да ми Зрењанинци не замере. Али заиста је то тако. Много су градови ове величине девастирани да би уопште могли да рачунају на критичну масу која ће до краја променити", објашњава власник Позоришног клуба "Зелено звоно".

Ако већ до посла не може да се дође преко ноћи, многим Зрењанинцима би значило и када би им се свакодневне активности учиниле лакшим.

"Ми немамо уличну расвету, ноћу без батеријске лампе не можеш нигде да кренеш, то опет није нека велика ставка, или нема ко то да одради или су средства стварно тако мала да не могу да се закрпе и те рупе по улицама. Ми овде имамо и купалиште "Пескару" то је неограђено, деца нам пролазе ту да кад иду у школу, силазе доле, блато, снег неко ће се оклизнути, после је касно. И аутобуси су лоши, нередвони, често га чекаш и по сат и по времена, више се исплати ићи пешке, пре се стигне. кваре им се често ти аутобуси, летос се аутобус на Багљашу запалио од врућине", каже Сања Симанић.

Одлазак у веће градове

Географски положај требало би да буде предност Зрењанина. Град се налази у центру Баната и на готово једнакој је удаљености од Новог Сада и Београда.

"Показало се да политичка сврсисходност и географски разлози нису у складу. Зрењанин је данас уско грло у саобраћајном погледу, могао бих чак рећи и слепо црево северне српске покрајине. Железница је у још горем стању, неке магистрале попут Алибунара и Вршца су онеспособљене, извађене су шине", каже професор Куљић.

"Ја сам у свом клубу"Зелено звоно" од тога направио предност, јер сви људи који нешто раде у Београду и Новом Саду, мислим по питању културе и забаве, једноставно им је ово незаобилазна тачка деловања. Они кажу да ићи ћемо и до Зрењанина и "Зеленог звона", то је на сат времена вожње", каже Грубачки.

Тај положај међутим доводи и до тога да млади способни Зрењанинци у свој град дођу тек понеким викендом јер зиве и раде у Београду и Новом Саду. Мада има и другачијих примера.

"Иако сам био и министар и са послом био и у Београду и у Новом Саду и имао прилике да се преселим и у Београд и у Нови Сад и да живим тамо ни једног тренутка ми то није падало на памет. Осећам велико поштовоње и велику захвалност према људима који живе у Зрењанину и зато сам остао овде. Овде сам се ишколовао, овде расту моја деца, мислим да је ово сјајна средина која има огромне ресурсе и огроман потенцијал који ће у наредном периоду бити активирани", каже Кнежевић.

Професор Куљић тврди да је Зрењанин жртва централизације политичке и економске моћи Војводине у Новом Саду.

"Најпре је седиште нафтне индустрије било овде, јер су и налазишта нафте и гаса у Банату. Крајем 50-их и почетком 60-их година прошлог века она је измештена у Нови Сад. Било је речи да се рафинерија гради у селу Елемир, надомак Зрењанина, што је и логично с обзиром на близину извора доступност и речних и копнених комуникација. Она је измештена и рафинерија је подигнута у Новом Саду. 70-их година расформиран је и "Србија гас" чије је седиште било у Зрењанину", каже професор и додаје да то нису једини примери. Слично је било и са Банатском банком и другим предузећима.

Зрењанин је кандидат за европску престоницу културе 2020. године. Па, и поред тога чини се да Зрењанинци нису баш заинтересовани за културна дешавања. За разлику од позоришта, које је релативно посећено, биоскоп се отвара само када су премијере домаћих филмова. Ни на концертима нема много публике.

"Ми смо имали 1500 концерата, 500 трибина, промоција разних, изложби ја тврдим да је могло бити дупло више људи од само оних који живе овде и који кажу да воле ово што ми радимо и цене то и стално питању када ће бити поново, а не дођу ни на оно прво", објашњава Грубачки.

Осим економских потешкоћа са којима се суочава већина грађана Србије, Зрењанинци имају и велики еколошки проблем. Готово деценију вода из градског водова забрањена је за пиће. Када ће проблем бити решен нико не зна.

"Још 1982. је први пут основано предузеће "Фабрика воде у изградњи", рађена су разноразна пилот постројења, долазило се до разних решења, било је потребно да се то усклади са домаћим законодавством и за сада није пошло никоме за руком да тај проблем реши. Потписан је уговор који није сасвим валидан и није још ступио на снагу. Ми се надамо да ће или овај или неки нови уговор коначно решити проблем пијаће воде у Зрењанину", каже градоначелник Бошњак.

Велика шанса за развој Зрењанина и околине лежи и у пољопривреди.

"Ми од прошлог пописа имамо 10 хиљада становника мање. То је генерално проблем. Ми морамо вратити људе у села, ми морамо изградити, школе, болнице, вртиће, инфраструктуру, чека нас јако пуно посла. Последње велико што је урађено у инфраструктури урађено је пре 30 година, ми сада имамо једва довољно средстава да окречимо то и да одржавамо у неком стању", каже Кнежевић.

Предност је и што у близини града постоји аеродром. Причало се да ће ту можда да слећу и светски познате "лоу кост" компаније али и од тога су остале само приче.

Од града спортова до недостатка спортиста

И о зрењанинском спорту данас само може да се прица. Град одакле је најбољи европски косаркас свих времена Дејан Бодирога, најбољи светски одбојкаси Никола и Владимир Грбиц и град чији је рукометни клуб некада играо финале данашње Лиге шампиона нема чиме данас да се похвали.

"Поредити оно време сигурно са данашњим је тешко. Зрењанин је изнедрио много, много врхунских имена у различитим спортовима почев од кошарке, фудбала, одбојке, пливања, рукомета, рвања, у оним скромним условима. Данас су се многи објекти саградили, што се тиче инфраструктуре је много боље и квалитетније за тренирање и играње утакмица, међутим као да је дошло до малог засићења и пада", каже прослављени рукометаш Момир Рнић.

Објашњава да су се времена променила и да сада спортисти другачије гледају на успех него раније.

"Да би се постао светски и европски шампион потребно је много, много труда, много улагања и данас чим неки млади спортиста мало стаса и мало покаже квалитет онда почну да звецкају добри уговори из иностранства. Млади људи одлазе и онда је тешко то надокнадити, јер заиста у овим садашњим условима тешко је приволети младе момке и девојке да остану у тим клубовима да играју и тренирају по цео дан за неке минималне надокнаде. Али, верујем да ће време боље доћи", каже Рнић.

Спортисти другачије гледају и на свој град и ретко ко ће као Рнић сениор да се увек враћа у свој Зрењанин.

"Зрењанин ми је као спортисти доста тога и дао и вероватно је и једна обавеза и неки мој људски карактер ми је налаго да оно што сам постигао у спорту као играч вратим полако Зрењанину кроз тренерски и руководећи рад на функцији директора рукометног клуба "Пролетер". Мислим да сам у Зрењанину нашао мир и да ћу и остатак живота провести у овом граду", објашњава рукометни тренер који је, како сам каже, тренутно на привременом раду у Новом Саду где води Војводину.

И док се сами не променимо, тешко да ћемо променити било шта у средини у којој живимо, тврди професор Куљић.

"Дуго времена је образац постигнућа у Зрењанину било место у покрајинској номенклатури власти, људи који данас већ 10-ак година оличавају тј. заступају интересе Зрењанина су људи којима се ми не поносимо. Мислим да нису случајно то људи који су чланови оне екстремистичке странке која брани сепаратистичку позицију Војводине, док се у Зрењанину и локалним насељима простота бави понављањем оне мантре - све оде у Београд. То је слика наших прилика и неприлика, то је слика нашег менталита или како би рекао Данко Поповић - такви смо какви смо, а и такви какви смо нисмо бог зна какви", каже зрењанински социолог.

Тако не треба чекати да неко са стране Зрењанин врати на старе путеве славе и мапу развијених градова не само Србије него и шире, већ то треба да потекне од самих Зрењанинаца. И тек, када у главној градској улици суботом и недељом поново буде много људи и жамора то ће бити сигуран знак да се град извукао из кризе. А тада ваљда више неће бити ни зграда које се што због небриге, што због недостатка новца урушавају, иако су законом заштићене.