Хуманост није довољна

За многа здравствена стања у Србији не постоји бољи начин да се помогне осим да се људи организују у хуманитарне акције и потраже здравствену помоћ у иностранству, кажу гости емисије Око. Потребно је системско решење, промена закона, боља организација Републичког фонда за здравстевно осигурање, трансплантациони центар у Србији и повезивање са Еуротрансплант организацијом, слажу се гости емисије.

Овде можете погледати/преузети емисију Око

Пример немоћи родитеља је случај дванаестогодишње Aните Балаж којој је једина нада је операција срца у Хјустону.

У болници у Бечу речено јој је да због притиска у плућима они не могу да јој помогну а да су шансе да преживи свега један  одсто. У Бечу су јој и препоручили болницу у Хјустону, у овом тренутку једино решење за њено стање. Анита каже да јој је сада јако лоше.

"Много се умарам, глава ме боли и врти ми се у глави. Ретко кад идем у школу, само кад ми је добро", каже Анита.

За њену мајку реч Ксенију Балаж, Хјустон све говори, тим пре што је цена трансплантације срца у тој болници око милион долара.

"Ми смо покренули акције у Шиду и Ердевику. Њена бивша школа у Борци одржала је Ускршњи базар и сналазимо се, тако скупљамо новац. Ми смо питали одмах како може да се дође до трансплантације и речено нам је да држава не финансира ту врсту операције и ми смо се ослонили на хумане људе", каже Ксенија Балаж.

Није реч само о трансплантацији срца, у Србији се не ради ни трансплантација јетре деци а готово да нема дана да се неко да тражи помоћ, потсећа новинарка РТС-а Ана Стаменковић.

"Ми већ дуго кроз кампању за промоцију завештања органа покушавамо да променимо ситуацију. Мислим да је држава могла да уради нешто до сада. Могли смо да направимо уговоре са страним болнициама, да шаљемо стручњаке на усавршавање и да имамо људе који у Србији могу да ураде трансплантацију срца и на одраслима и на деци", кажње Ана Стаменковић.

Директор Републичког фонда за здравствено осигурање Момчило Бабић наводи да сада седморо, осморо деце очекује трансплантацију.

Према његовим речима, ограничавајући фактор је новац, посебно ако се има у виду да се у Србији издваја свега 280 евра по становнику за здравствену заштиту. Због тога сматра Бабић, неопходно је промеити систем и пре свега направити добар трансплантациони центар.

"Тренутно финансијски план предвиђа нешто више од два милиона евра за лечење у иностранству, међутим директор фонда сматра да би са десетак милиона евра могли да направимо добар трансплантациони центар у земљи.

Пре тога, каже, морамо да променимо закон који ће омогућити претпостављену сагласност односно сагласност свих за узимање органа.

Једно од решења, сматра Јелена Алавања из Удружења деце бубрежних болесника "Све за осмех" јесте да се крене с трансплантацијама бубрега у већем броју јер су то операције које се већ раде. Тиме би се смањио број људи на дијализи и уштедела знатна количина новца која би могла да се преусмери на трансплантације срца, оцењује Алавања.

"Ако крене да се код нас у скорије време ради трансплантација срца то не решава проблем деце и претпостављам да то неће моћи одмах да се реши. Не мислим да је лоша идеја укључење у Еуротрансплант, јер тако би могло да дође до размене и бржег доласка органа који нама фале," каже Алавања.

Да би дошли на корак до Еуротрансплатна, пре свега морају да се обједине листе чекања и да се реши проблем оснивања донор болнице и набавке возила за транспорт органа, поручује Алавања.

Бојан Ђурић из ЛДП-а каже да је та странка покренула иницијату за системско решење у време камање за прикупљања новца за малу Тијану Огњановић јер је и тада објашњава Ђурић, постојала велика опасностост да опадне интересовање јавности а да ми останемо без системског решења.

"Ако је проблем 10 милиона евра наша обавеза је да тај новац нађемо а има најмање 50 позиција у буџету за 2013. годину где је могуће скинути тај новац, само што други политичари избегавају да кажу од кога треба да узму новац да би платили ово лечење", поручује Ђурић.
Ђурић наводи да би  део тог новца могао да буде узето од субвенција за железницу које износе 140 млиона евра.

Деца немају никакву одговорност или кривицу за ситуацију у којој су се нашли, каже Ђурић а заборавили смо чињеницу да њихови родитељи уредно годинама или деценијама плаћају здравствено осигурање фонду ове земље.

"Чему наш фонд служи и да ли грађани власници онога у шта су улагали годинама. Фонд као осигуравајући завод мора да постоји управо за овакве ситуације. Не треба нама фонд за набавку андола и рутинске прегледе, то бисмо могли и сами да платимо, за мене је апсолутно шокантна реченица родитеља који кажу да су се сами снашли", рекао је Ђурић.

Ђурић је подстетио и да је председник парламента пре неколико недеља обећао да ће хитно формирати радну групу али да се то још није десило.

Директор фонда објашњава да није могуће променити план функционисања фонда за 2013. Свако узимање с друге позиције у том плану је немогуће без ребаланса буџета.

У Удружења деце бубрежних болесника кажу да су они у једном тренутку готово дигли руке од помоћи државе. Да се не би дешавало да новац скупе само они који су сналажљиви кажу дошли су на идеју да ако држава не може да помогне деци да то треба рећи и да онда родитељи сами формирају фондацију и ураде све што могу да би спасили своју децу.