А ја кажем С...

Сећате ли се Сандокана и памтите ли како се звао глумац који је играо главну улогу?

Ако не знате, одговор ћете наћи на крају овог текста, али замислите да неко у Индији још увек чврсто верује да је он најпопуларнији глумац у Србији, само зато што је средином седамдесетих заиста био мега-звезда у СФРЈ.

Са сличним се стварима сусрећем упорно ових дана покушавајући да утврдим колико Кинези уопште знају о земљи из које долазим.

Пре неколико дана  правио само на улици анкету на ту тему.

Тачније, није била у питању обична улица, већ она у олимпијском комплексу, тако да сам причао са кинеским туристима, рачунајући да су мало изнад просека.

Резултат је био поражавајући.

У најбољем случају (један једини од петнаестак) знају да је у Србији било неких немира.

Углавном је успешно лоцирају у Европу, мада има и оних који кажу да су чули за Србију, али да о њој не знају баш ништа.

Нешто боље ћете проћи ако поменете Нанд ЦУ Фа, што је кинеско име за стару Југославију.

Кинези са којима се дружим кажу да о Југославији, па и Србији, треба питати старију генерацију, која памти филмове Бате Живојиновића и чула је за Тита.

За младе Кинезе постоји само једна битна страна земља, САД.

Напросто су опчињени Америком, обожавају кошаркашки ридим (дрим) тим који је овде дошао по злато, о Мајклу Фелпсу да и не говоримо (наравно, њихови спортисти су на првом месту, пре свих Јао Минг и до понедељка Лиу Сјанг, пре него што је одустао на 110 са препонама и срушио снове многих Кинеза).

Иначе, политички односи Кине и САД још увек се опорављају од шока након бомбардовања кинеске амбасаде у Београду

Тек понеки анкетирани Кинез чуо је за неког спортисту из Србије, али имена су се сетили тек након што сам им помогао (и то дан након Чавићеве трке о којој је причао сав олимпијски свет овде).

За разлику од Кинеза, који о Србији не знају готово ништа, након две недеље боравка у Пекингу, могу да кажем да у Србији имамо врло искривљену слику о Кини, вероватно базирану на кинеским бувљацима.

Пекинг се не разликује од неке велике светске метрополе, а ако такве разлике има, она је у корист кинеске престонице.

Аутомобили су новији (јер се масовно продају тек у последњих десетак година, тако да старијих нема), људи се слично облаче као на Западу, оригинална фирмирана роба је скупа, копије на бувљацима су јефтине.

Једино што Кинезе чини битно другачијим је њихова огромна радозналост, па и отвореност према странцима.

Није необично да вам неко на улици приђе и загледа се у акредитацију коју сви који имају везе са Играма носе око врата.

Сјате се око вас са десетинама фотоапарата ако станете пред камеру да бисте се обратили гледаоцима у сопственој земљи.

Расположени су и сами да се сликају када радите анкету за телевизију на улици.

Од поменутих петнаестак покушаја, само једна особа замолила ме је врло љубазно да је прескочим, док су ми се три захвалиле што сам одлучио да снимим баш њих (незамисливо у Србији).

Још нешто говори о томе колико се Кина променила, а истовремено колико је остала иста.

Док сам писао овај текст, агенције су објавиле вест да је умро Хуо Гуофенг, човек који је наследио Мао Цедунга након његове смрти 1976. године.

Будући да сам у Пекингу, помислио сам да ћу пропустити ексклузивну вест, да се негде нешто дешава по том питању и да ће тај догађај на било какав начин бити пропраћен.

Хуа Гуофенг је битно утицао на отклањање последица културне револуције, али га је 1981. године заменио Денг Сјаопинг (умро 1997.), реформиста кога Кинези прилично обожавају. 

Одмах сам отворио енглеску верзију Женмин Жибаа, убеђен да ће то бити једна од ударних вести.

Али тамо је главни горепоменути Лиу Сијанг и брига да ли ће се опоравити.

Да бих нашао вест о смрти човека који је шест година држао највише позиције у Кини морао сам име да му укуцам у претраживач на сајту.

Појавио се текст о смрти, цела једна реченица.

"Хуа Гуофенг, некадашњи лидер Комунистичке партије Кине, умро је у Пекингу у 87. години."

То је било све. Нема прекидања програма, специјалних вести, прича о животу.

Кина се реформисала упркос његовој намери да не скрене са Маовог пута, али не толико да се поводом смрти некадашњег лидера (био и у посети СФРЈ) осврне на своју скорију прошлост.

Ах, да, Сандокан је био индијски глумац Кабир Беди.