четвртак, 14.08.2008, 17:50 -> 08:52
Аутор: Зоран Станојевић
Идеологија сувенира
Снимање сувенира показало се као осетљивија ствар него снимање добро чуваних простора
Када сам размишљао о новинарском раду на Олимпијским играма у Кини, јављало ми се да би сваки новинар могао да добије пратиоца. Тек толико да гледају шта радимо. Кинезима то не би био проблем, има их довољно.
На моје изненађење, ништа слично се није догађало. Домаћини су прилично лежерни према новинарима (притом, ја све снимам камером). Тако ми се догодило да нехатом уђем на Тјенанмен трг без обавезне контроле. Једноставно, таксиста ме је оставио са погрешне стране ограде и морао сам да пешачим петстo метара до улаза на трг, са десет кила опреме на леђима.
Када сам стигао до места где се може ући, ушао сам на излаз. Тога сам постао свестан тек када је један полицајац добацио колеги нешто на кинеском показујући на мене (гледао сам крајичком ока). Ваљда сам им деловао толико бесно и изнурено да је овај други само одмахнуо руком, у стилу, ма пусти га, видиш да је неки несретник са Олимпијаде.
Касније су ми колеге рекле да снимање на Тјенанмену и није тако једноставно, то јест да се плаћа неких двеста долара.
Два дана касније снимао сам изложбу у време када то није било предвиђено протоколом.
За мене више није било граница.
До данас.
Комунизам можда има разумевања, али капитализам је немилосрдан.
Покушао сам мимо било какве најаве да снимим продавницу олимпијских сувенира.
Ишло ми је сасвим добро пет минута.
Онда се поред мене створио менаџер радње, момчић од двадесет и нешто година Ђео Си, који ми је рекао да могу да га зовем Џо.
Јесте ли се најавили, нисам, па требало је, нисам знао, добро нема везе, можете да радите, али можда вас позовемо да видимо материјал, ма нема никаквих проблема, хвала, хвала.
Није прошло три минута, и нисам саставио три кадра, кад ето Џоа назад, али са једном од продавачица.
Ово је Ђи, она ће вам се наћи при руци за све што вам је потребно.
Ђи је лепа и рекао бих прилично висока Кинескиња која пристојно говори енглески, али ми није баш било јасно да ли је ту да ми помогне или да ме контролише.
Ја сам лош сниматељ и треба ми много времена да снимим оно што сам замислио. Правим пуно грешака и присуство некога ко настоји да сакрије своју нервозу (али му не успева сасвим) мене чини још нервознијим.
Вероватно у најбољој намери Ђи је најпре кренула да растерује купце из мог кадра како бих боље снимио робу.
Али Ђи, рекох, ја покушавам да снимим људе како купују.
Збуњено се осмехнула и престала да ми режира кадрове.
Што није смањило њен апсолутни осећај непријатности код мојих покушаја да снимим децу како преврћу играчке или већ нешто слично.
Врхунац је био снимање најаве или стендапа (то је оно када се новинар обраћа директно у камеру и прилично је тешко ако све радите сами).
Како сам се поставио у кадар тако се око нас окупило двадесетак Кинеза са фотоапаратима не би ли овековечили тај историјски догађај.
Ђи је пропадала у земљу.
Не бих ли јој поправио расположење ,замолио сам је да седне на моје место да бих изоштрио слику.
Сада су блицеви севали у њеном правцу, а она се, сирота презнојавала.
У међувремену је почело стравично невреме које је учинило да у радњу (заправо хангар) уђе још неколико стотина људи.
Након сат времена исцрпели смо се и ја и моја батерија, о Ђи да и не говорим.
Она се, сирота, радовала сваком мом кретању у правцу врата несвесна да ја само тражим бољи угао за снимање и да ћу колико одмах да се окренем.
Но, сада сам заиста одлучио да изађем, али је пљусак учинио да оклевам.
Страшан пљусак, рекох Ђи, која се сложила али је њен став одавао жељу да се што пре растанемо, таман ја покисао до голе коже.
Мислим да ћу скочити преко пута у Мекдоналдс, рекох. То је добра идеја, одговори она пожурујући ме у мојој намери.
Пред вратима сам поново наишао на Џоа.
Хвала Џо, Ђи је била фантастична, покушао сам да успоставим другарски однос.
Љубазни Џо ми је још љубазније одговорио да му је драго и да је моје податке проследио организатору.
За сваки случај, ако се неко заинтересује за оно што сам снимао.
Власници радње, односно произвођачи сувенира очекују да пребаце рекорд Атине од 61,5 милиона долара прихода од сувенира.
Немају намеру да ризикују чак ни када су новинари из Србије у питању.
Да ли ће тај телефон позвонити или ја без разлога стрепим?
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар