Усисивач за троје

У аутобусу који вози новинаре из олимпијског комплекса у хотел добио сам врло необично питање од младог кинеског волонтера.

"Да ли бисте желели да живите у Пекингу?"

Збунио сам се.

Нисам размишљао о томе, иако је то једна од првих ствари које разматрам када дођем у неки страни град.

Из неког разлога Пекинг ми није деловао као опција, увек сад мислио да овде долазе само људи заинтересовани за кинески језик или културу или фудбалери и фудбалски тренери, у последње време.

Па, да, што да не, одговорио сам, ово је врло занимљиво место, да, могао бих, замуцкивао сам настојећи да одговорим подједнако љубазно.

Сутрадан сам се мало распитао о животу у Пекингу.

Стан од педесетак квадрата може да се изнајми за 300 евра месечно, а просечна плата је око 250.

Али станови су скупи, каже ми колега Ванг који ради са нама.

(Кина је од 1998. године кренула у приватизацију станова тако да друштвени станови више не постоје.)

Они у Олимпијском селу коштаће око три хиљаде евра по квадрату.

Нарочито је тешко младима, каже Ванг, јер не могу да скупе новац за учешће у кредиту, тако да родитељи морају да припомогну.

Професори универзитета имају око хиљаду евра месечно.

Када сам мало боље прерачунао, цене су као у Београду, плате врло сличне.

Слично је и у самоуслугама, а пре неки дан био сам у тржном центру који је готово идентичан београдском Депоу.

Подразумева се да се продаје кинеска роба.

Није тешко наћи посао, каже Ванг, али је тешко наћи добро плаћен посао.

Заиста, овде сви раде, мада је то понекад апсурдно.

Рецимо, свакога дана нам се усисава канцеларија.

Усисивач долази у пратњи три радника.

Један држи црево, други води рачуна да се кабл за струју не запетља, улогу трећег нисам сасвим разумео.

Дакле, за сваког се нађе понешто, нема незапослених.

Само, да би живео у Кини мораш да научиш кинески језик и да разумеш кинеску културу, објаснио ми је млади волонтер са почетка текста.

Јер, као што сам већ писао, овде се не може живети само са знањем енглеског језика, а непознавање локалних обичаја може вас довести у разне непријатности.

Рецимо, да не разумете куртоазно питање домаћина.

У Србији бисте питали госта да ли му се свиђа ваш град.

У Кини вас питају да ли бисте волели да живите овде, објаснио ми је Ванг.

Све што се од вас очекује је да кажете, ох, да, наравно.

Без даље елаборације и истраживања.