Кина и Америка, судар (кошаркашких) дивова

Утакмица са САД само што није почела, а педесетак младих Кинеза, волонтера и запослених у организацији Олимпијских игара, скупило се испред екрана у ходнику Међународног ТВ центра.

Бучно су пратили излазак својих играча (наравно, појава Јао Минга изазвала је праву еуфорију).

Почетак меча је обећавао, Кина се држала прилично добро у прве две четвртине.

У том тренутку су ме негде подсетили на нас у Србији.

Сличан колективни ентузијазам, веровање да може да се победи и најјачи противник.

С том разликом да је Србија земља од осам, а Кина од милијарду и триста милиона становника.

Упркос томе, Кинези себе врло често потцењују и због тога су им успеси ужасно потребни.

На овим Играма имају два циља.

Да направе спектакл у визуелном и организационом смислу који нико дуго неће моћи да надмаши.

И да освоје више медаља од Американаца, значи да буду најтрофејнија нација.

За сада им добро иде на оба плана.

Али, човек се не може отети утиску да они и даље негују подељена осећања, сумње у себе и веровања да морају бити изнад свих.

Дан након свечаног отварања са кинеским колегом сам разговарао о томе како ми је све то изгледало.

Нисам штедео комплименте, хвалио сам на сва уста, тврдио да данас у свету тешко да постоји земља која тако нешто може да изведе.

Он се искрено радовао мојим речима, просто се видело како се пуни поносом, без обзира што му комплименте упућује припадник нације која би по бројности стала у једно веће кинеско село.

Хм, али већини Кинеза се отварање није допало, рекао је када сам ја застао да узмем ваздух.

Како је то могуће, збунио сам се.

Па, каже, за нас ту није било ништа ново, то су уобичајене ствари код нас у Кини, сви кажу да је циљ био да се импресионирају странци. Већина Кинеза отишла је да спава пре краја јер им је било досадно.

"Али онакав ватромет..." покушавао сам да спасем ствар.

"Да, није лоше, само за наш национални празник ватромети су бољи," рекао је дотукавши ме.

Претходне вечери, наиме, слао сам пријатељима поруке да присуствујем историјском ватромету, односно да су се Кинези баш потрудили.

Испоставило се да Кинези мисле да је то било нешто сасвим просечно. Баш као и свечано отварање. Забава за странце. Попут мене.

Када је одмакло друго полувреме кошаркашке утакмице са САД, и када је дрим тим направио разлику од тридесетак кошева, поново сам прошетао до телевизора у ходнику.

Сада су сви седели мирно, повремено уздахнувши због изгубљене лопте.

Ипак, нису одустајали од гледања.

У неком тренутку појавила се Американка, шеф смене у ресторану за новинаре.

"Ти и ти. Назад на посао," подвикнула је на двојицу клинаца, продужавајући према следећој групици која је седела испред телевизора иза угла.

Момци су се подигли, прилично киселог лица и невољно.

Тај однос, у том тренутку и контексту, очигледно им није пријао и то нису ни покушавали да сакрију пред шефицом.