Тврд орах и кинеска клешта

Нема човека који је више пута био у Пекингу, а да вам не потврди колико се овај град разликује од оног какав је био пре две, три, пет, а да не говоримо о двадесет година.

Што важи за зграде, на жалост важи и за цене, или је то барем утисак човека који је три сата провео у мушком шопингу (куповини техничке опреме).

Да се одмах мало оградим од сопствене тезе, у Пекингу је за београдске прилике јефтин такси,  вожња од десетак километара кошта не више од 40 - 50 јуана (дакле, максимално 400 динара).

Ни храна није скупа, чак ни у ресторанима.

Пиво у просечном хотелу кошта од 120 (домаће) до 160 динара (лиценцно), кока-кола двадесетак динара мање.

Али када сам пожелео да пола сата чекања на изјаве председника Тадића и министра Фратинија прекратим у луксузној робној кући наслоњеној на хотел, цене су ме шокирале.

Фирмирана, и сасвим сигурно оригинална роба (Бос, Канали, Лакост и сл.) била је готово двоструко скупља него у београдским радњама сличног нивоа.

Наравно, мора да постоји онај други, јефтини Пекинг, тешио сам се.

А тешио ме је и шеф РТС-ове Службе одржавања и техничке подршке Срећко Кепић рекавши ми да се на пола сата од ТВ центра у којем радимо налази "електроник сити", три вишеспратнице (15-ак спратова свака) где се на стотинама тезги продаје најразличитија техничка роба.

Дакле, компјутери, фотоапарати, видео камере и све што уз њих иде.

"Али, мораћеш да се ценкаш," упозорио ме је Срећко.

Никакав проблем, помислих, присећајући се да ми је неопходно додатно светло и батерија за камеру.

Али за оно што ме је чекало, нисам био сасвим спреман.

На тезгама, тачније штандовима, у просеку ради пет-шест углавном врло младих људи.

Како уђете у зграду крену да вас дозивају са свих страна, упућују да свратите код њих, али вас ниједног тренутка не додирну, повуку или на било који начин испоље агресивност.

Сви, у продавци и други кинески купци, са великим интересовањем гледали су у акредитацију коју носим окачену око врата.

Ту и тамо би се подгуркивали, покушавајући да погоде из које сам земље.

Насумице сам одабрао да се попнем на девети спрат, па да се одатле спуштам.

До приземља, рачунао сам, обавићу све што сам замислио.

Наравно, није било ни налик томе.

Релативно брзо сам дошао до радње у којој има баш оно што мени треба.

Пошто, упитах, а продавачица ми на калкулатору укуца цену и то за једно тридесет одсто већу од оне коју бих платио да сам куповао у Београду.

Ух, превише, рекох искусно, одмахнух руком и кренух напоље.

Три штанда даље сустиже ме продавачица и дискретно, дакле без икаквог физичког додира, понуди ми нову цену, готово дупло нижу.

Још увек је скупо, одговорих, што је уосталом и било тачно. На интернету се, додуше у Америци, поменуто светло може наћи за двадесет одсто мање пара. Моја рачуница била је да нема смисла куповати нешто у Кини скупље него у Америци.

Два сата касније стекао сам десетак одличних пријатеља који су натуцали тек по коју реч енглеског.

На њиховом штанду нема онога што тражим, али има код шефа, два спрата више, а он  се боље погађа.

Негде успут сам провалио да кинески продавац увек креће од насумичне, нереалне цене, да би купцу могао да направи велики уступак, а да заправо добро заради.

У мени су, међутим, наишли на тврд орах.

Нисам одустајао од намере да за светло платим максималних 650 јуана (сто долара), а најнижа понуђена била је 850.

Код куће бих платио 800, рекох једном трговцу. Не пада ми на памет да толико платим у Кини.

То га је мало смекшало.

Спустио је на 700, али није имао одговарајући батерију. Ноу бизнис, сори, рекох.

Но, његова понуда дала ми је нову снагу.

У наредним радњама користио сам је као аргумент.

Ваш колега понудио ми је за седамсто, гестикулирао бих када би ми понудили своју најнижу цену.

То је немогуће, не за Сони, одговарали су одустајући од даљег ценкања.

Напипао сам доњу границу.

Можда и ниже од тога.

После три сата, празних руку, али очуваног достојанства, кренуо сам из електроник ситија.

На самом излазу, један од продаваца покушао је да ми разбије гард тврдњом да то што се нуди за 700 није оригинални Сони.

Хм, а како ћеш ме убедити да твој 300 јуана скупљи јесте, пожелео сам да му одбрусим, али је та ефектна реченица превазилазила моју способност комуницирања рукама и енглеским који би ови младићи и девојке разумели.