Висока политика уз супу из тиквице

Постоје ситуације у којима човек горко зажали што није много више пара инвестирао у зум објектив. Е, ја сам се у петак нашао у таквој.

Био сам у великој банкет сали кинеског Парламента очекујући да у њу уђе стотинак најзначајнијих светских државника.

Сала је величине два фудбалска игралишта, и девет столова за укупно триста људи, плус простор за оркестар и бина за говор, једва да су салу испунили до пола.

Најзанимљивији сто, онај за којим су седели председници Ђинтао, Путин и Буш био је на готово сто метара од мене, недовољно да би мој скромни објектив увећао лица од величине зрна грашка барем до лешника ( крупне планове, где се могу разазнати гримасе, не вреди ни помињати).

Сат времена пред почетак, домаћини су допустили новинарима да се врзмају око (празних) столова, тако да сам читајући имена сазнао ко ће где да седи. Борис Традић је, рецимо, седео за столом са Соњом Ганди и Дором Бакојани, два стола од главног.

Љубазношћу једног од гостију, који је очигледно добар пријатељ енглеског колеге који је стајао на новинарској трибини поред мене, сазнао сам мени.

Дакле, ручак је почео са lantern-shaped delicacies, то јест предјелом у облику абажура (видео сам из далека, више је личило на три врсте паштета од меса и поврћа, али ако неко зна нешто више о томе, нека напише), настављено је са пилећом супом са печуркама сервираном у тиквици, уследио је бифтек у лотосовом листу, па пекиншка патка, бакалар  у соја сосу и, коначно, пециво и десерат. Пило се кинеско вино Велики зид (Great Wall). Јело се позлаћеним есцајгом.

Баш као и на атлетској стази, и овде вам поглед иде ка главним играчима. Млађи Буш (и тата му је био у сали) има држање "главног дасе на журци", лика који је свестан да су све очи упрте у њега. Ху Ђинтао је уобичајено уздржан, а Путин изгледа као неко ко зна како се завршава виц који се управо прича.

Новинари и светски лидери провели су у истом простору једва петнаестак минута, да би нас домаћини, уз одлучан осмех, позвали да изађемо.

И то је било то.

Одлазећи на место где се окупљају лидери најмоћнијих земаља очекивао сам драстичне безбедносне контроле.

Уместо тога, возач српске амбасаде у Пекингу (која нам је омогућила да присуствујемо банкету) само је на улазу махнуо одговарајућим папиром и то је било довољно да се довеземо до степеништа Парламента, повадимо камере и без икакве контроле их усмеримо на гардисте који су у строју управо улазили у зграду.

На улазу су, као и претходног дана, проверили да ли смо на списку, пропустили нам торбе кроз рендген и били смо слободни да уђемо у салу. Знатно је теже ући на било који међународни авионски лет, али биће да Кинези имају добру процену ризика.

Једино што је изазвало позорност домаћина био је покушај мог колеге Миланка Ђорђевића да слика исте оне гардисте, али сада како седе на степеништу у згради, пушака одложених у врсту на поду. То је изазвало командира да скочи и нервозно одмахне руком, показујући на објектив. Кинески војник који се одмара - напросто се не снима.