Кад су се две Америке гледале у очи – Али против Фрејзера у "мечу века"

У историји бокса постоје мечеви који не остају само спортски догађаји, већ постају приче које осликавају дух времена, мењају перцепцију јавности и улазе у културно наслеђе.

Борба Џимија Дојла и Шугара Реја Робинсона 1947. године, најављена предосећајем, а трагична по исходу, остала је симбол опасности и жртве. Стоји као подсећање да ринг није нужно простор за такмичење, већ и место где се преламају људске судбине и друштвене приче. 

Две и по деценије касније, 8. марта 1971, „Медисон сквер гарден” био је центар света.

Изнад ринга се дизао дим цигарета, а у публици су седели Френк Синатра, Барбра Стрејсенд, Дајана Рос, Џон Ленон, Вуди Ален и тадашњи врх америчке политике.

Карте су распродате месецима унапред за дуел који није био само борба за шампионску титулу, већ судар идеологија, карактера и генерација.

Мухамед Али и Џо Фрејзер, двојица непоражених, ушли су у ринг да реше ко је заиста најбољи. Публика није гледала само спорт – гледала је сукоб две Америке. 

Две стране исте земље

Седамдесете су почеле са дубоким пукотинама у америчком друштву. Рат у Вијетнаму трајао је без јасног краја, протести су бујали у универзитетским кампусима, а борба за грађанска права тек је уродила првим плодовима.

Америка је изгледала као земља у којој више ништа није било сигурно — ни ауторитет, ни институције, ни национални наратив, а то је најмање одговарало држави која је била највећа светска сила.

У том контексту, двојица шампиона постали су више од спортиста. Постали су симболи два супротстављена вредносна система.

Мухамед Али, који је одбацио "робовско име“ Касијус Клеј и прешао у ислам, одбио је да буде регрутован у војску. ово није био пуки политички чин — био је то вапај савести.

Његова порука: "Ниједан Вијетнамац ме никада није назвао црнчугом“, одјекнула је светом.

Због те одлуке изгубио је титулу, лиценцу и три најбоље године каријере. Тиме је постао бунтовни херој нове, младе, левичарске Америке која није желела да се уклони старом поретку.

За либерале, студенте, активисте и оне који су у новој Америци тражили правду, Али је био више од боксера. Био је лице борбе — против расизма, милитаризма, цензуре и лицемерја.

Његова ароганција и оштар политички став били су средство бунта па није побеђивао само у рингу већ је и говорио оно што други нису смели.

Џо Фрејзер, с друге стране, био је син Америке каква је дуго постојала. Дете сиромашне радничке породице из Јужне Каролине, у којој су се поштовале дисциплина, вера и држава.

Његова ћутљивост и оданост земљи биле су епитети које су традиционалисти и конзервативци ценили. Био је повучен, избегавао је прославе, није правио сцене и није се бавио политиком. Улазио је у ринг и излазио из њега као победник.

За Америку која је себе још увек видела у оквирима реда, патриотизма и оданости застави, Фрејзер је био прави шампион – њихов човек, био је одговор на "претерану слободу“ коју је Али представљао.

Подела је била дубока ишла је дуж класе, религије, генерација, ритма живота, а неки су је гледали и по боји коже иако су оба борца били Афроамериканци.

Али је репрезентовао буку градова, нову музику, моду и трендове, нови говор и нову политику.

Фрејзер је носио тишину села, поштовање закона, хришћанску скромност и сурову одлучност коју су Американци ценили у времену ратова и депресија.

Меч између њих двојице био је, дакле, више од физичког окршаја. То је био тест: ко има право да представља „праву Америку“? Онај који се бори за себе или онај који ћути и ради? Онај који протестује или онај који служи?

Сукоб у рингу постао је огледало друштва. Свако је у тој борби видео себе — или оно чему се супротставља.

Пуст град и позорница у "Медисон сквер гардену"

Њујорк те вечери није био само домаћин боксу. Био је то центар света. Више од 300 милиона људи пратило је пренос – што је за то време био незамислив број.

Улице су тих неколико сати, сведоче становници, биле празне. Није било ни пешака ни аутомобила.

ТВ права су се продавала као никада пре, а уживо је меч пратио низ највећих имена поп-културе.

Френк Синатра је чак фотографисао меч за часопис Life, јер су му рекли да су све улазнице распродате – па је ушао као "службени фотограф“.

Плес у рингу и један разорни леви кроше

Мухамед Али је борбу започео агресивно, користећи своју изузетну брзину и покретљивост како би наметнуо ритам и контролисао прве рунде.

Ипак, како је меч одмицао, Фрејзер је постепено преузимао иницијативу иако је трпео бројне ударце. Тако показујући велику снагу и издржљивост. 

Сваку прилику која се указала искористио је да удари Алија у тело, а тада је трогодишње одсуство почело да постаје све видљивије.

Управо та стратегија донела му је победу. У 15. рунди, долази тренутак који ће ући у историју – Фрејзер погађа разорни леви кроше, Али пада на под, успева да устане, али зна да је изгубио.

Судије једногласно проглашавају Фрејзера победником.

Треба нагласити да су оба наредна дуела припала Алију. У "Super Fight II" 1974. године победио је једногласном одлуком судија, док је у "The Thrilla in Manila" тријумфовао техничким нокаутом. 

Културолошки значај

Први меч ипак имао је највећи значај. Био је то двобој у коме су се огледале дубоке поделе америчког друштва – расне, политичке и генерацијске.

За једне, Али је био борац за слободу и истину, за друге – арогантни дезертер.

Исто тако Фрејзер је за неке био симбол поноса и дисциплине, за друге – човек који стоји на погрешној страни историје.

Победа је Фрејзеру донела огромну славу, али и терет – јер су Алијеви симпатизери годинама посматрали све будуће окршаје кроз призму тог првог пораза.

Ривалитет је прерастао спорт, ушао у поп-културу, инспирисао књиге, документарце и филмове. Њихове наредне борбе, посебно Thrilla in Manila, биле су још жешће, али никада нису имале симболику првог сусрета.

"Борба века” остала је као један од ретких спортских тренутака где се ринг претворио у друштвену арену.

Те ноћи, у "Медисон сквер гардену", свет је гледао две визије Америке, две личне судбине и два супротна одговора на питање шта значи бити шампион.

У једном углу стајао је Али као симбол нове, либералније Америке. У другом је био Фрејзер који је означавао Америку која подједнако побеђује и у рату и у миру.

У данашњем времену незамислив је меч који би могао да има сличан друштвени контекст. Спорт је комерцијализован, ривалства су углавном контролисана и медијски испеглана, а публика је распарчана, што отежава стварање слично историјског догађаја. Спортисти ретко имају исти друштвени утицај и тежину као што је имао Али.