Спортски великани који су нас напустили у 2024. години
Спортски свет је током 2024. године остао сиромашнији за бројне легенде које су својим резултатима, достигнућима и личношћу оставиле дубок траг. Међу њима су бивши светски прваци, НБА шампиони, освајачи МВП признања и једно име пред којим је тек била велика каријера.
У дочеку 2025. године и свих изазова које она спрема, сумирају се утисци и догађаји у претходних 365 дана.
Што се тиче спорта, појавила су се нека нова имена на светској мапи, овенчана рекордима, трофејима, медаљама и олимпијском славом. Насупрот томе планета је постала сиромашнија за легенде које су оставиле неизбрисив траг у својим дисциплинама кроз своје резултате, достигнућа и карактер.
Издвојили су најпознатије спортисте који су напустили овај свет у 2024. години, али чија је заоставштина вечна.
Франц Бекенбауер (11. 9. 1945 – 7. 1. 2024)
Велики "Кајзер“. Једна од најзначајнијих личности у историји светског фудбала. Од играчке, преко тренерске до функционерске каријере, све сами трофеји на највећој интернационалној сцени.
Иноватор на позицији "либера“, Бекенбауер је био капитен Бајерна и Савезне Републике Немачке у доба њихове највеће моћи. Не би било Бајерна каквог данас знамо да није било Франца. Листа признања и трофеја је предуга, али треба да се истакну они најзначајнији.
Са Бајерном је освојио три узастопне титуле Купа европских шампиона, четири Бундеслиге, четири купа, један Куп победника купова и један Интернационални куп. У позним годинама је помогао Хамбургу до националног трофеја, што им је трасирало пут наредне сезоне до европског трона. Као суперзвезда је био члан чувеног америчког експеримента Њујорк космоса, где је нанизао три титуле првака.
Са репрезентацијом Западне Немачке дигао је трофеј светског првака као играч (1974) и селектор (1990), освојио и европско злато 1972. године. Домогао се и сребра на Евру у Београду 1976, Мундијалу у Енглеској 1966. и бронзе 1970. у Мексику.
По преласку у тренерске воде је с Западном Немачком дошао до финала Мундијала и другог места 1986, надовезавши се доласком на трон четири године касније. После кратке епизоде у Олимпику из Марсеља вратио се у свој Бајерн, водивши из до домаће титуле 1994. и освајања Купа Уефа 1996. године. Тренерске роле биле су тек изнуђена решења и додатни посао са Франца, који је пре свега обављао функцију председника клуба од 1994. до 2009. године.
Именован је 1998. за потпредседника ФС Немачке и имао је кључну улогу у томе да Немачка постане домаћин Мундијала 2006. године. Преминуо је природном смрћу 7. јануара у 79. години.
Дикембе Мутомбо (25. 6. 1966 – 30. 9. 2024)
Незаборавна личност. Див великог срца. Један од најчувенијих центара НБА лиге током деведесетих преминуо је после борбе са тумором мозга у 59. години.
Рођен у главногм граду ДР Конга, Киншаси, Дикмбе је утро пут афричким играчима у НБА лигу. Изградио је репутацију фантастичног дефанзивца, једног од најбољих блокера свих времена играјући за Денвер, Атланту, Филаделфију, Њу Џерзи, Њујорк и Хјустон.
Рекордна четири пута је освајао признање за најбоље дефанзивца НБА лиге, осам пута је сврстан у НБА ол-стар тим, три пута у најбоље НБА петорке.
Денвер и Атланта су повукли његов дрес са бројем 55 из употребе. На вечној листи најбољих блокера је на другом месту са 3.289 блокада.
Дикембеов утицај се наставио и после играчке каријере. Искористио је своје име и статус да се бави хуманитарним радом у Уницефу и осталим организацијама, а у родној Киншаси је од новца прикупљеног у његовој фондацији, па и из сопственог џепа, изграђена је велика болница названа по његовој мајци.
Свен Јеран Ериксон (5. 2. 1948 – 26. 8. 2024)
Чувени шведски фудбалски стручњак имао је ту прилику да му се испуни последња жеља. По објави да болује од рака панкреаса, Свен Јеран Ериксон је провео један меч на клупи вољеног Ливерпула на утакмици ветерана против Ајакса.
Тренерску каријеру, која је трајала више од четири деценије, започео је својој Шведској, у Дегефоршу и Гетеборгу, а онда га је позив одвео у иностранство где је водио неке од највећих европских клубова, пре свега у Италији и Енглеској.
Највећи успех у тренерској каријери свакако је освојен "Скудето" са Лациом у сезони 1999/2000. Водио је и великане попут Бенфике, Роме, Фјорентине, Сампдорије и Манчестер ситија. Боравио је и на клупи Мексика, Обале Слоноваче и Филипина, а на крају каријере је имао ангажмане у Кини.
"Имао сам добар живот. Мислим да се сви плашимо дана када умремо, али живот је и смрт. Морате научити да је прихватите онакву каква јесте. Надам се да ћете ме запамтити као позитивног момка који је покушавао да уради све што је могао и немојте да вам буде жао. Чувајте себе и водите рачуна о свом животу. И живите га", била је Ериксонова опроштајна порука на крају документарца посвећеном његовом животу и каријери.
Марко Валок (5. 3. 1927 – 29. 9. 2024)
Најстарији појединац на овој нашој листи је кренуо да се бави фудбалом још пре Другог светског рата у јуниорским селекцијама земунских клубова Витез и Грађански. Сениорску каријеру је кренуо у крушевачком Напретку, па следи 12 година у Партизану од 1947. до 1959. године.
Био је узданица прве трофејне генерације Партизана под вођством Иљеша Шпица, освојивши једно првенство СФРЈ и три државна купа. У сваком од та три финала Купа Маршала Тита био је стрелац. Други је на вечној листи стрелаца црно-белих са 411 голова на 470 мечева, изнад је једино Стјепан Бобек.
За репрезентацију је одиграо шест мечева и уписао три поготка. Био је селектор СФРЈ од 1977. до 1979. године, а тренерским послом се још бавио у Партизану, Будућности, Војводини, Тетексу из Тетова, Раду, Борцу из Бањалуке, Галеници, као и уз ангажмане у Мјанмару, САД и Турској.
Занимљиво, имао је чин потпуковника ЈНА. Сахрањен је на земунском гробљу.
Бил Волтон (5. 11. 1952 – 27. 5. 2024)
Америчка претеча Николе Јокића. Упечатљива играчка и људска појава чије су прогнозиране васионске домете уништиле повреде.
По доласку са колеџа са статусом најдоминантнијег играча годинама, Волтона je изабрао Портланд као првог пика на драфту 1974. године. Три сезоне касније горостас хипи имиџа, разбарушене косе, браде и зулуфа, водио је своју екипу до трофеја над фаворитима Филаделфија севентисиксерсима. Тад се то сматрало огромним изненађењем. Именован је зат МВП-ја финала, а 1978. и МВП-јем НБА. Уследиле су тешке повреде, селидва у опскурне Клиперсе и реиновација у моћним Селтиксима, где се домогао још једне титуле 1986. и звања најбоље шестог играча.
Красила га је поливалентност: техника, врхунска одбрана на обручу и пре свега смисао за асистенције. Због своје несебичности кроз додавања и изостанка егоцентричности, многи бивши играчи пореде га са Николом Јокићем.
По завршетку играчке каријере кренуо је са врло дугом и успешном каријером стручног консултанта. Хипи дух, радост живота и широк осмех увек су били Билов заштитни знак.
Томислав Милићевић (29. 9. 1940 - 24. 10. 2024)
Као и комшије из Хумске, и црвено-бели са "Маракане" имају за ким да жале. Отишао је бивши играч и, што је још важније, стваралац великих играча у омладинској школи. Човек који је 42 године провео у клубу на различитим функцијама.
Каријеру је започео у Напретку, из ког је 1960. дошао у Црвену звезду, у којој је провео седам сезона и одиграо 91 утакмицу. Након тога је отишао у Сједињене Државе и наступао за Чикаго, а по повратку у Европу био је члан Марибора, Радничког из Крагујевца и Ајачија.
Бројне легенде Звезде су скаутиране, а након тога су и тренирале под палицом Томе Милићевића, међу којима је и садашњи шеф стручног штаба црвено белих Владан Милојевић, али и асови попут Дејана Станковића, Бошка Јанковића, Марка Пантелића, Горана Друлића, Николе Лазетића, Душана Басте, Марка Грујића, Луке Јовића, Страхиње Ераковића...
О Џеј Симпсон (9. 7. 1947 – 10. 4. 2024)
Велика легенда америчког фудбала, која је постала најпознатија по дешавањима ван терена, нажалост.
О Џеј Симпсон је средином седамдесетих био једна од највећих, ако не на моменте и највећа звезда најпопуларнијег спорта у САД. За 10 година у НФЛ-у је пет пута именован у идеалну поставу лиге, освајач је признања за МВП-ја и најбољег офанзивног играча 1973. године кад је постао први играч са преко 2.000 претрчаних јарди у сезони. Златних осам година провео је у Бафало Билсима, а крај каријере дочекао је у Сан Франциско фортинајнерсима.
Сем спортске, имао је и филмску каријеру са најпознатијом ролом у комичном серијалу „Голи пиштољ“. Ипак, остаће највише упамћен по судском процесу везаном за убиство супруге и пријатеља током ког је и осуђен на 33 године затвора. Пуштен је на слободу 2017. године. Преминуо је од рака панкреаса.
Бранко Рашовић (11. 4. 1942 - 11. 10. 2024)
После смрти Марка Валока уследио је још један велики ударац за црно-белу фамилију, нарочито за старије навијаче, одласком члана "Партизанових беба" Бранка Рашовића.
Рођени Подгоричанин је почео каријеру у Будућности, па долази у Партизан 1964. године и исте сезоне узима титулу првака Југославије. Следи легендарни пут до финала Купа европских шампиона, где је Реал Мадрид био бољи. По одласку из Партизана играо је за немачког великана Борусију Дортмунд пет година.
За Партизан је уписао 210 наступа, а за националну селекцију 10 мечева. Од 1978. до пензије 2008. је радио у Хумској као тренер млађих категорија.
Драган Капичић (7. 8. 1948 – 24. 6. 2024)
Најбољи стрелац у историји КК Црвена звезда и члан прве трофејне генерације југословенске кошарке. За црвено-беле је играо од 1966. до 1975. године.
Уз две титуле првака и три национална купа, 1974. године освојио је и трофеј Купа победника купова у Удинама, где је у финалу против Збројовке убацио 23 поена и дао огроман допринос у освајању првог међународног трофеја у историји Црвене звезде, а и југословенске кошарке.
Био је репрезентативац Југославије чак 169 пута и освајач златних медаља на Светском првенству 1970. године и 1975. на Европском првенству, као и три сребрне медаље на светским и европским првенствима – 1969, 1971. и 1974. године.
Током 80-их и 90-их година 20. века обављао је функцију директора КК Црвена звезда, а био је члан Скупштине КК Црвена звезда у више мандата. Од 2007. до 2011. био је председник Кошаркашког савеза Србије. Сахрањен је у породичној гробници на Цетињу.
Јохан Нескенс (15. 9. 1951 – 6. 10. 2024)
Узданица Михелсовог "тоталног фудбала“ у дресу Ајакса и Холандије током седамдесетих.
Постигао је 17 голова у 49 мечева за Холандију, игравши два финала Мундијала – 1974. и 1978. године. Тај састав "орањеа" сматра се једном од најбољих екипа које никад нису освојиле титулу првака света.
Професионалну каријеру започео је у малом клубу Расинг Хемштетеу, да би уследио врхунац каријере у Ајаксу. Од 1970. до 1974. три пута заредом је био првак Купа шампиона са клубом из Амстердама, а потом се сели у Барселону, где је наступао још пет година. Са каталонским клубом се домогао Купа краља 1978. и Купа победника купова годину дана касније.
За Ајакс је постигао 33 гола на 124 утакмице, а у Барселони 35 голова у 140 мечева.
При крају каријере је брани боје чувених Њујорк космоса, затим Гронингена и Саут Флорида сана. Опробао се и у аматерском и фудбалу у затвореном.
Ратомир "Рато" Тврдић (14. 9. 1943 – 20. 8. 2024)
Сплитска, хрватска, па и југословенска кошарка не би биле исте да није капитена Рате. Почевши од улица Сплита и нижих рангова, Рато је био заштитно лице и прави лидер Југопластике. Прва златна генерација Југопластике кренула је управо уз Тврдића, Петра Скансија и Дамира Шолмана почетком седамдесетих.
Са клубом из Сплита је освојио две титуле шампиона Југославије (1971. и 1977. године), три Купа Југославије (1972, 1974. и 1977), као и два европска Купа Радивоја Кораћа (1976. и 1977. године). Колико је велики био потврдио је и гест Фибе која је на његов опроштај послала изабрани тим да одигра меч против Југопластике 1977. године.
Тврдић је са репрезентацијом Југославије освојио златну медаљу на Светском првенству 1970. године, као и два сребра (1967. и 1974. године). Окитио се златом на европским шампионатима 1973. и 1975, као и сребрним одличјем 1969. године.
Џери Вест (28. 5. 1938 – 12. 6. 2024)
Лого. Заоставштина Џерија Веста у НБА лиги је неизмерно богата, јер се ради о члану Куће славних и са позиције играча и функционера.
Играјући искључиво за Минеаполис, касније Лос Анђелес лејкерсе, Вест се домогао једине титуле у каријери 1972. године. Штавише, први је и једини добитник награде за МВП финалне серије из пораженог састава. У тој серији против Селтикса 1969. је бележио 37,9 поена по мечу.
Учесник ол-стар меча био је 14 пута, МВП ол-стар утакмице 1972. године, 10 пута је сврстан у прву петорку лиге, још два пута у другу петорку. Једном је проглашен за најбољег стрелца лиге. Члан је списка најбољих играча у историји НБА лиге за 35, 50 и 75 година од оснивања, а његов број 44 је повучен из употребе.
Просечно је бележио 27 поена, 5,8 скокова и 6,7 асистенција у каријери.
После краткотрајне у неуспеле каријере тренера од 1976. до 1979. је постао функционер, створивши две златне династије Лејкерса 1980-их са Меџиком Џонсоном и Каримом Абдулом Џабаром, те касније са Шакилом О'Нилом и Кобијем Брајантом почетком 21. века. Наставио је са послом генералног менаџера у Мемфис гризлисима од 2002. до 2007. године.
Вест је од 2011. до 2017. био члан Извршног одбора Голден стејта, па затим и Лос Анђелес клиперса.
Салваторе "Тото" Скилачи (1. 12. 1961 – 18. 9. 2024)
Најбољи стрелац Мундијала 1990. године са шест голова и човек који је успео да у дресу "љутих ривала" Интера и Јувентуса дође до међународних трофеја.
Вишегодишња борба са раком слепог црева и затим упалом плућа била је претешка за Скилачија, нападача који је тресао мреже у доба кад је италијанска лига била најјача на свету.
Првих седам година професионалне каријере провео је у Месини са којом се од нижих рангова домогао до Серије А. Следе Јувентус, Интер и на крају каријере јапанска Ивата. Са Јувентусом и Интером по једном освојио је Куп Уефа – 1990. и 1994. године. На Светском првенству у Италији је експлодирао са шест погодака од укупно седам у дресу "азура", помогавши тој селекцији да дође до бронзе на свом терену.
Марио Загало (9. 8. 1931 – 5. 1. 2024)
Диди, Вава, Пеле Гаринча и Загало – убитачна нападачка петорка Бразила.
Легенда бразилског и светског фудбала је једини шампион са освојене четири титуле првака планете. Први је Бразилац који је освајао Светско првенство прво као фудбалер, а потом и као тренер. Учествовао је на седам Мундијала, и двоструки освајач Светског првенства као играч.
Као нападач је наступао на мундијалима 1958. и 1962. године, а 1970. године је као селектор водио до титуле првака легендарну генерацију у којој су наступали Пеле, Жарзињо, Тостао, Герсон и Ривелино.
На Мундијалу 1994. био је и помоћни тренер, а четири године касније у Француској поново главни селектор који је водио Бразил до финала Светског првенства, где су Бразилци поражени од домаћина.
После Марија Загала само две особе успеле су да освоје титулу Светског првака као играч и тренер – Франц Бекенбауер и Дидије Дешан.
Дејан Милојевић (15. 4. 1977 – 17. 1. 2024)
Растанак који је дошао неочекивано и који ће увек нарочито тешко пасти свим љубитељима спорта. Прерано, у најбољим годинама, велики борац на терену и зналац ван њега је услед последица срчаног удара преминуо, оставивши велику рупу у српској кошарци.
Многи су га видели као наследника Светислава Пешића на клупи репрезентације, као лидера нове генерације српске струке, али је Бог имао друге планове.
Некада сјајни центар, каријеру је започео у Беовуку, након чега је наступао у ФМП-у, Будућности, Партизану, Валенсији, Галатасарају, па опет у Партизану.
Милојевић је стигао у Партизан 2004. године, где се задржао две сезоне, под вођством Душка Вујошевића освојио две титуле Јадранске лиге. Био је два пута најбољи стрелац АБА лиге и три пута МВП. Изабран је у другу петорку Евролиге 2004. године.
Са репрезентацијом Југославије освојио златну медаљу на Европском првенству 2001. године.
После успешне играчке каријере постао је и тренер. Највећи траг оставио је на клупи Меге, коју је водио од 2012. до 2020. године. Потом је преузео Будућност, у којој се кратко задржао. Последњи ангажман имао је у Сан Франциску, где је био помоћни тренер Стиву Керу. Са екипом је 2021. године освојио НБА титулу.
Милојевић је најзаслужнији за развој најбољег кошаркаша света Николе Јокића, а уз њега су стасали и Василије Мицић, Ивица Зубац, Гога Битадзе и многи други познати кошаркаши и репрезентативци.
Навијачи Партизана приредили су величанствен опроштај од вољеног Милоја, утакмице НБА лиге и Евролиге почињале су минутом ћутања, а АБА лига је преименовала МВП трофеј њему у част.
Коментари