Томас Бах - Најпопуларнија непожељна особа у Јапану

Јуче, дан пред почетак Параолимијских игара у Токију, јапанске медије су преплавили извештаји о поновном доласку шефа Међународног олимпијског комитета (МОК) Томаса Баха у Земљу излазећег сунца.

Ковид уопште, Бах, ковид специфично везано за Параолимписке игре и онда сами спортисти - то је горки информативни сендвич у којем атлете с инвалидитетом заузимају дно, а најсочнији део чине гласине о немачком функционеру.

Да је он већа вест од самих параолимпијских игара, заправо, није чудно када се зна да се Бах у далекоисточној острвској царевини окитио тамним велом контроверзе и злогласности.

Што својом кривицом, а што због тога што је домаћим политичарима и спортским фунцкионерима требао жртвени јарац који ће абсорбовати анксиозност и незадовољство домаћег становиштва пред и током трајања олимпијаде.

Неувиђавни председник безобзирног МОКА-а

Наиме, шездесетосмогодишњи шеф МОК-а, који је по професији адвокат, прво је увредио Јапанце када је у једном од састанака са домаћим организационим комитетом и руководством града Токија изјавио да Олимпијске игре могу да се одрже и током трајања ванредног стања.

Несумњиво, Бах је на уму имао више већих спортских догађаја, попут тениских гренд слем турнира или НБА лиге који су претходно већ били одржани у мехуру, без присуства публике, и у епидемиолошки неколико стотина пута тежој ситуацији него што је била у Јапану.

Међутим, јапански медији, који су тада у већини заговарали потпуно отказивање олимпијаде и поистовећивали проглашење ванредног стања са одрустајањем од ње, ту његову изјаву су дочекали на нож, пишући да Немца није брига за здравље и животе јапанских грађана, већ само за огромни новац који који треба да се слије у сефове МОК-а захваљујући телевизијским преносима.

Почетком јуна, одговарајући на притисак медицинске струке, новинара и јавности да се одустане од одржавања олимпијаде у Токију, званичница домаћег организационог комитета Каори Јамагући, као изговор за то што се наставља са припремама, поменула је то да се домаћини налазе између чекића и наковња, те да ће били оптуживани шта год учинили.

Она је рекла да јој се чини да МОК не хаје за јавно мнење у Јапану и да се понаша арогантно, док је јапанска влада немоћна да отворено каже "не", те да је због недостатка дијалога између домаћина и МОК-а пропуштена прилика за отказивање Олимпијаде.

Јапански медији су те њене речи протумачили као потврду теорије да МОК врши велики притисак на домаће организаторе, при чему се као аргумент наводила и правна могућност да МОК тужи град Токио и Јапан у случају да одустану од одржавања игара (што је, заправо, било мало вероватно, јер би то био нечувени преседан и нешто што би сигурно обесхрабрило будуће кандидате за одржавање ионако прескупих олимпијских игара, кандидате који су већ тако малоборојни да организацију највећег светског догађаја добијају без борбе).

Контроверзна посета Хирошими

Јапанцима, који иначе бескопромисно инсистирају на равноправности приликом спровођења правила, засметало је и то што је карантин за Баха по његовом доласку у земљу уочи олимпијаде 8. јула трајао само три дана, док се од новопридошлих спортиста, других функционера и новинара тражило да се уздрже од изласка ван својих смештаја и борилишта пуне две недеље. Четрнаестодневна самоизолација се захтевала и од јапанских грађана који су путовали у иностранство.

Уље на ватру долила је Бахова посета Хирошими. Годишњица атомског бомбардовања тог лучког насеља за западу Јапана (6. август) подударила се са трајањем Олимпијаде, па је тај потез шефа МОК-а имао смисла.

Али, када се Немац половином јула запутио у Меморијални парк мира у напаћеном граду, и домаћи и страни медији су га узели на зуб: Бахов излет није ходочашће и израз пијетета жртвама, већ јефтини медијски трик и злоупотреба жртава смишљен за рехабилитацију олимпијског покрета који је због огрезлости функционера у корупцији, учешћа у борби за политичку моћ и арогантног настојања да утиче на владе држава, те наметања игара упркос њиховом великом епидемиолошком ризику, практично, на вештачким апаратима за дисање.

Томи, све, само то не!

И док су градоначелник и грађани који су преживели бомбардовање у Хирошими, ипак, чини се били задовољни што их се Бах сетио и што је његова посета још једном усмерила пажњу светске јавности на њихово трагично искуство, бивши мачевалац и освајач златне олимпијске медаље у Монтреалу 1976. није наишао ни на какво разумевање када је у сусрету са јапанским организаторима направио лапсус рекавши да је циљ да Олимпијске игре буду безбедне за све, а нарочито "кинески народ".

Мада се Бах одмах исправио, његова грешка се десетинама пута извртела на свим јапанским каналима, јер заменити Јапанце за традиционалне економске, политичке и војне ривале Кинезе у сред Токија, и то у ситуацији када су се домаћини осећали искоришћено, односно, као да се коцкају са својим животима ради одржавања континуитета олимпијског покрета, вероватно је најдаље што се може отићи када је у питању вређање.

Не само зато што се две државе споре око територије у Источном кинеском мору и што су жестоко идеолошки супротстављене од када је у најмоногољуднијој земљи света превладала Комунистичка партија 1949. године.

Већ и зато што су од почетка модернизације државе у другој половини 19. века Јапанци свој идентитет практично деценијама градили на превладавању технолошке и цивилизацијске заосталости Азије, коју је у то време за њих симболизовала политички и друштвено нестабилна Кина коју су западне силе парчале по свом нахођењу, односно на отклону од кинеског културног и филозофског утицаја и приклањању Западној цивилизацији у организационом, економском и научном-технолошком, а од краја Другог светског рата наовамо и у идеолошком и вредносном смислу.

И од почетка епидемије, јапанско државно руководство поносно је наглашавало демократичност и поштовање људских слобода у свом приступу борби против ковида у односу на Кину, где је, они кажу, драконским и присилним методама сузбијано ширење вируса.
Отуд је Бахов гаф у Токију толико био неумесан да су га и стране дипломате и спортски функционери пропратили са немиром и стидом - уздасима, обарањем погледа и чешањем по глави.

Озлоглашен али популаран?

Стога, када се 9. августа, дан по окончању Олимпијаде, Бах са својим сарадницима прошетао главним булеваром токијског шопинг кварта Гинза, на њега се сручила паљба да се поново понаша безобзирно јер злоупотребљава свој положај да крши правила Игара о немешању странаца с јапанским становништвом и брзом повратку кући коју су спортисти и други олимпијски смртници морали да испоштују под претњом казни.

Међутим, та замерка дела јапанских медија није имала основа, пошто се од страних такмичара, особља и новинара тражило да напусте Јапан најкасније 48 сати након завршетка спортских борби, односно, својих дужности - излазак у град дан након краја олимпијаде није кршење тог правила, поготову што је Бах у том тренутку у Земљи излазећег сунца био већ пун месец, односно, дуже него што је било предвиђено и двонедељним карантином.

Реч је, дакле, било пре о емотивном изливању жучи према личности која се доживљавала као груба и неувиђавна, него о логички разложној критици.

Интересантно, у потпуном контрасту с тим новинарским нападима и жестоким вербалним насртајима неких јапанских грађана на друштвеним мрежама, Бах је посвуда био заустављан од стране домаћих радника, волонтера и грађана ради заједничког фотографисања, као да је рок звезда. Јер Јапанци јако воле познате и обожавају да се овековече уз важне личности (чак када исте и не прати баш најбољи глас).

Шефу МОК-а, с обзиром на број аутограма које је поделио и молби за фотографисање које је испунио, не би се могло замерити ако је стекао (погрешан) утисак да је у Јапану омиљен упркос по њега врло неповољном извештавању јапанских медија.

Неспретни мачевалац?

На страну аутограми и шкљоцање фото апарата (паметних телефона), легитимно је поставити питања о моралности, дипломатској вештини и менаџерским квалитетима Томаса Баха, који руководи једном од најбогатијих и друштвено најутицајнијих наднационалних организација на планети, како су то и учинили јапански медији.

Иако вешт мачевалац, он је неспретно пробуразио мирноћу и прибраност својих јапанских домаћина, те озбиљно ранио њихов национални понос.

Сада, поново у Јапану (који ће брзо напустити након пар куртоазних посета и присуства неколико паралимпијских мечева), Томас Бах може све у свему бити задовољан, јер су Олимпијске игре у Токију, упркос страховањима, у целини одржане, континуитет олимпијада очуван и обезбеђено одржавање још једног олимпијског турнира - оног који ће организовати аустралијски град Бризбејн 2032. године.

Персона нон грата, Бах, је упркос гафовима и контраверзама одиграо и донекле корисну улогу за домаће организаторе који су се суочавали с великим незадовољством народа пред Олимпијске игре, које је ишло до тога да се од јапанских такмичара тражило да се одрекну учешћа и тако направе притисак за одустајање од игара - њима је Бах послужио као једна врста жртвеног јарца на који су могли да усмере гнев јавности и тако оправдају себе.