Тридесет година од смрти Чаушескуа, сумрак румунског спорта

Фудбалска репрезентација има проблема да постигне резултате вредне помена, сале за вежбање су празне, пливање је нестало са мапе спортова, а национални тим у рагбију више не постоји, наводи румунски лист.

Нада пак долази из приватног сектора, који пре свега у свету тениса прави нове шампионе. Нису рђави ни млади фудбалери, који имају шансу да достигну резултате златне генерације.

Пре револуција, Румунија је била позната по сјајним спортским резултатима. Такмичари у фудбалу, гимнастици, атлетици и једрењу били су готово редовно на победничким постољима.

Уз подршку комунистичког режима, спортисти су се са такмичења враћали натоварени медаљама. Нађа Команечи, Иван Пацајчин и фудбалери доносили су радост тих година.

Прве године након револуције, фудбалски тим је био учесник Светског првенства, први пут после 20 година. Ти дивни тренуци представљали су повратак из анонимности, уз победу над Русима и нерешен резултат против Аргентине Дијега Арманда Марадоне.

Четири године касније, фудбалери су достигли зенит и нашли се надомак полуфинала. Шведска је победила после бољег извођења једанаестераца, а Георги Хаџи је понео надимак "краљ фудбала".

Четири године касније, на Хаџијевом последњем првенству света, Румунија се пласирала међу осам најбољих репрезентација, али је након тога почео пад румунског фудбала.

Шест година касније, после серије падова, румунски фудбал доспео је поново на насловне стране светских медија, али овог пута не због сјајних игара већ због скандала, пошто је перјаница тима Адријан Муту суспендован пошто је користио кокаин.

Уследила је серија веома слабих резултата, а једини звездани тренутак румунски фудбал имао је 2006. године, када су у четвртфиналу Купа УЕФА играли Стеатуа и Рапид. После тога, фудбал је потпуно нестао са мапе.

Осморица најважнијих људи у румунском фудбалу завршило је у затвору због превара у вези са трансферима фудбалера. Недуго затим, један по један су пуштани на слободу.

Румунска гимнастика је, такође, пропала после одласка Нађе Команечи. После њене "десетке" из Монтреала, једино је Лавинија Милошовичи успела да постигне блистав резултат и то 1992. године у Барселони. То је, уједно, била последња велика представа румунског олимпијског тима.

У годинама које су уследиле, гимнастика је полако тонула у сивило.

Једино је Андреа Радучан имала добре резултате у Сиднеју 2000. године, али је дисквалификација због употребе недозвољених супстанци бацила сенку на њену каријеру.

Тужна је и прича о румунском пливању. Прашина је прекрила комплекс Мегидија, одакле су кренула бројна велика пливачка имена.

Центар је саграђен 1982. године и био је први центар у којем су се налазили олимпијски базени, атлетски стадион, хотел, клизалиште, теретана, тениски терени и сала за рукомет.

"Свемирски брод", како су овај центар назвали приликом отварања, сада је само џиновски падобран који се простире на 35 хектара.

Према најновијим подацима, свега шест одсто Румуна се данас бави неким спортом. Далеко испод европског просека, а већина базних спортова налази се на ниском нивоу.

Приватни клубови заменили су државне, а родитељи плаћају сулуде суме новца како би им се деца бавила спортом. Уколико неко пожели да се бави тенисом, клизањем, јахањем, мачевањем, рукометом, фудбалом или кошарком, мора да плати између 50 и 100 евра месечно.

Врхунски клубови су много скупљи.

Ипак, Румунија има добре резултате у индивидуалним спортовима. Примера ради, тенисерка Симона Халеп освојила је две велике титуле, на Роланд Гаросу и Вимблдону.