Јапанац због кога је Бостон занемео

Када је као тринаестогодишњак недалеко од свог насеља чуо експлозију и на небу видео велику сјајну "печурку", Шигеки Танака није знао да је на оближњу Хирошиму пала атомска бомба.

"Чули смо јаку детонацију и видели јак бљесак, али нисмо знали о чему је заправо реч. Тек после три дана до нас су стигле страшне вести из Хирошиме", испричао је Танака како је доживео трагедију 1945. године. 

Након тога, Јапан је кренуо у обнову земље и економски раст, потпомогнут Сједињеним Америчким Државама, чија је авијација и "испоручила" смртоносни пакет.

Танака је волео спорт, волео је да трчи. Определио се да његова дисциплина буде маратон.

Прва његова већа и значајнија трка у каријери био је полумаратон од Шобаре до Саијоа. Тада је Танака био ученик средње школе. Следећа је била, касније ће се испоставити, историјска трка у Бостону...

У главни град америчке државе Масачусетс, Танака је отишао као студент прве године Универзитета "Нихон". Било је то прво интернационално такмичење на којем су јапански атлетичари имали право наступа (није им било дозвољено да наступају на Олимпијским играма 1948. године у Лондону).

Јапански атлетичари су у Бостон дошли на позив Вила Клунија из Бостонске атлетске асоцијације. Пут их је водио преко Хаваја, Сан Франциска и Њујорка.

На том далеком путу људи су на њих гледали као на просјаке, бацајући им папирне новчанице америчких долара. Скромни и тада веома сиромашни Јапанци су за тај новац купили одређене количине шећера, јер га тада није било довољно у њиховој земљи...

Поред деветнаестогодишњег Танаке, маратон су трчали и Шунђи Којанаги, Кошитака Учикава и Хироми Хајго. 

За ову јапанску тркачку четворку био је приређен топао дочек у Чарлстауну. Угледни лист Бостон глоуб је пред трку Танаку назвао "Атомски дечак", пошто потиче из околине бомбардоване Хирошиме.

Када је трка коначно почела, публика је на јапанске маратонце гледала са помешаним емоцијама – неповерењем и симпатијама. 

Оно што је било специфично за Танаку јесу његове патике. Он је целу трку истрчао у традиционалној јапанској обући "таби". Карактеристично за ову врсту патика јесте да је палац одвојен од осталих прстију и да су врло меке и лагане, прилично неудобне за трчање.

Ни време догађаја, ни амбијент, ни далеки пут, ни неудобна обућа нису сметали Танаки да истрчи "трку живота" и да са временом 2:27:45 победи на Бостонском маратону и оствари треће време у историји те престижне трке!

Битно је истаћи и реакцију бостонске публике када је Танака прешао линију циља – реакције једноставно није било! Мук. Неверица. Непријатна тишина. Без иједног јединог аплауза.

Можда грађани Бостона и Америке нису били спремни за то. Можда нису веровали да млади Јапанац у смешним патикама може да победи. Можда су још били љути због Перл Харбура. Можда их је било срамота за Хирошиму и Нагасаки. Ко зна...

Оно што се зна и што је остало је упамћено, јесте чињеница да је Шигеки Танака једини победник Бостонског маратона који није добио аплауз на циљу.

Танака, који је рођен 1931. године и још је жив, после ове велике победе још неко време се бавио атлетиком пре него што се запослио и постао успешан човек, "salaryman" (израз за јапанске пословне људе тога доба), у једној компанији у Токију. Уз то био је директор Јапанске аматерске атлетске федерације.

Постоји још једна занимљивост у вези са Танакиним тријумфом у Бостону.

Наиме, 5. маја 1998. године Танакина кућа у Утсуномији је опљачкана и украдена му је медаља са Бостонског маратона. Организација ове трке је брзо реаговала на то и већ 10. јула му је уручила нову медаљу.

Ипак, 12. јула исте године медаља је пронађена и враћена Танаки, а лопов ухапшен. 

Обе медаље (и права и реплика) сада стоје у музеју Националног стадиона у Токију и подсећају на велики и први послератни успех јапанске атлетике, али и на пријатељство Јапана и Бостонског маратона...