Дуги пад фудбалског дива: Како је Бразил изгубио себе и постао сенка некадашње силе

Два поготка неумољивог Ерлинга Холанда у финишу утакмице у Њу Џерзију донела су норвешком фудбалу највећу победу у историји, али за многе још важније, оголила су сву рањивост посрнулог дива, сада већ давно сматраног синонимом за "најлепшу игру".

Желели су Бразилци да стигну до финала и да на стадиону "Метлајф" одиграју своју последњу утакмицу на турниру. Сањали су да ће уз повратника Нејмара преузети златни трофеј од највећег ривала, Аргентине.

Последњу утакмицу јесу одиграли на том стадиону, али у недељу увече, када их је надахнута Норвешка вратила у реалност.

Победа европске селекције у успону није тек тренутно посрнуће "кариока", већ громогласна потврда суноврата фудбалске велесиле која то на терену већ дуго није.

Европљани су Бразилу постали баук

Ово је најгори резултат Бразила на светским првенствима од 1990. године. Само, тада их је зауставила Аргентина са Дијегом Марадоном – и мада је то Бразилцима сигурно било болније – такав пораз могао се лакше "сварити" из спортске перспективе.

Али Бразил уз то нема ниједну победу у нокаут фази Мундијала против европске селекције од финала 2002. и тријумфа над Немачком. 

Низ је започела Француска (2006), наставила га је Холандија (2010), до незапамћеног понижења довела Немачка на домаћем тлу (2014), а потом су кобни били и Белгија (2018) и Хрватска (2022). Пораз од Норвешке је последњи чин у представи коју просечни Бразилац сматра трагедијом.

И селекције попут Италије и Немачке пролазе своје видове криза већ дуги низ година, те сада три историјски најтрофејније репрезентације стоје далеко од врха светског фудбала.

Проблем Бразила, међутим, можда је и најдубљи од свих, баш због тога што је он далеко више оптерећен сликама и митовима из прошлости. У њиховом случају, све указује на озбиљне системске проблеме.

Дугачки крај "лепе игре"

Док је европски фудбал незаустављиво еволуирао ка челичном колективном пресингу, тактичкој дисциплини и муњевитим транзицијама, Бразил је остао романтично заробљен у славној прошлости и миту о Jogi Bonito ("лепој игри").

Та некадашња филозофија, заснована на наизглед божанској импровизацији и индивидуалној генијалности, данас делује готово наивно и превазиђено у судару са уиграним европским системима.

Игра "Селесаа" се пречесто своди на очајничко чекање магичног потеза појединца, попут Винисијуса Жуниора, без јасног плана Б, без видљиве тимске структуре и кохезије.

Слично је било и против Норвешке у последњих пола сата игре: са Винисијусом, Нејмаром и Ендриком на терену, из перспективе Бразила, на терену су била три играча по њиховом укусу. Из перспективе европског фудбала – на терену су била три играча која су терет тима у игри без лопте.

Очајнички покушај да се уведе тактичка зрелост било је ангажовање Карла Анчелотија, првог страног селектора после 60 година, али ни то није помогло.

Пораз Бразила је раскринкао илузију да један човек, колико год он био способан, може да реши проблеми који су се таложили годинама. Јесте Бразил имао пенал који Бруно Гимараес није искористио, али овај тим из игре није много показао.

Стихијска импровизација у модерном фудбалу више не може да буде довољна, и свака нова селекција која направи историјски успех до њега стиже јасном тимском организацијом и подређеношћу колективу. То је и ова Норвешка, и онај Мароко од пре четири године, и она Хрватска из Русије.

Бразил на овом Мундијалу – а ни на неким претходним – није имао ни свој препознатљив стил, ни европску ефикасност каквој упорно жели да се приближи.

Криза идентитета и прерани одлив талената

Но, овај пад није резултат само слабих игара на терену; он је много дубљи, културолошки.

Неконтролисани, масовни одлазак младих, често још недозрелих играча у Европу у најранијој фази каријере, изазвао је ерозију аутентичног бразилског стила.

Ти голобради дечаци се сада брусе у ригидним европским академијама, где се креативност потискује зарад тактичке функционалности. Колико су афричке селекције од тога профитирале у последњих 20 година, толико се у Бразилу плаше да због тога губе "оно нешто".

За те момке је добро када одрастају далеко од опасних лавирината локалних фавела, али за бразилски фудбал је лоше када најталентованији стасавају у лабораторијски контролисаним срединама.

У њима нема луцидних дриблинга; дриблинга чија лепота не потиче само из лакоће покрета, већ и из знања да такви потези нису увек најефикаснији, али су ипак ту, као украс најлепше игре.

У академијама се тај најлепши вид дрскости уклања као страно тело – у академијама владају бројеви, математика и физика.

И то се види у паду Бразила. Ова земља је и даље, готово као на производној траци, највећи извозник играча на свету. Али квантитет је у тој причи прогутао квалитет.

Данашње звезде једва да могу у исту реченицу са генерацијом Роналда, Роналдиња и Ривалда, која је освојила последњу светску титулу. Чак је и Нејмар, дуго сматран последњим носиоцем те "магије", већи део каријере провео у исцрпљујућој борби са повредама и лошим изборима.

Модерни фудбал, једноставно, све ређе прашта ризик који је био сама срж бразилске филозофије.

Без тог ризика не само да не би било неких од пет звездица на жутом дресу, већ не би било ни једног од највољенијих тимова Бразила – оног из 1982, са Зиком, Сократесом, Едером и Фалкаом – који није подигао пехар, али јесте натерао милионе широм света да се заљубе у "жога бонито".

Домаћи проблеми и неизвесна будућност

Корени кризе сежу до најдубљих аспеката бразилског фудбала – домаће лиге и савеза.

Иако финансијски на папиру делује све јача, бразилска лига се гуши у структурним проблемима. Лоше управљање је ендемско, а дугови клубова су достигли алармантних 2,1 милијарду долара, упркос рекордним приходима.

Тај парадокс показује неодржив модел пословања, где се финансијска стабилност жртвује за тренутни резултат. Уосталом, и таленти се брже-боље продају европским клубовима за велике своте новца, не само јер их је тешко одбити, већ и зато што без тог новца не би могли да преживе.

Уз то, најуспешнији тренери у Бразилу су углавном странци, што је болан шамар домаћој тренерској школи која је у очигледној стагнацији.

Као врхунац свега, Фудбалски савез Бразила (ЦБФ) годинама је синоним за корупцијске скандале и унутрашње борбе, што је потпуно урушило поверење и онемогућило било какво дугорочно планирање.

Бразил је и раније пролазио кроз сушне периоде, попут дуге паузе од 24 године између 1970. и 1994.

Међутим, тадашња генерација је, упркос критикама због прагматичног стила, имала снаге да врати трофеј. Садашња криза делује комплексније, готово као болест која је захватила цео организам.

Пораз од Норвешке, у којем је Холанд головима срушио снове највеће фудбалске нације, представља последњи аларм.

Без фундаменталних, болних промена у развоју играча, тактичком приступу и вођењу савеза, Бразил ризикује да још дуго остане само бледа, носталгична сенка гиганта који је некада доминирао светом фудбала.

Јер ова улога коју је сада прихватио – да више подсећа на просечну селекцију просечног европског стила – не приличи жутој боји дреса коју је Бразил уздигао на ниво митологије.