"Мека рука" Бориса Савовића затрпавала је кошеве многих европских великана. Сада тих истих десет прстију управља дроновима за заштиту пољопривредних култура.
Бивши члан регионалних великана Хемофарма, Црвене звезде, Будућности, као и учесник Евролиге у дресу Бајерна и Галатасараја, по завршетку каријере нашао се у потпуно другој области – нимало сличној ономе што су изабрали његови бивши саиграчи и колеге. У разговору за интернет портал РТС-а истакао је да га кошарка готово уопште више не занима.
"Понекад испратим нешто, да бих био у току, ако ме неко случајно пита. Није да ме баш интересује. Можда ће ме интересовати за пар година када будем водио ћеркицу, да јој покажем чиме сам се бавио", искрено каже десети најбољи скакач у историји АБА лиге са укупно 1.008 скокова.
Три неостварена корака у каријери
Спортска каријера једнако је интензивна колико је и кратка у поређењу са животним веком. Транзиција бивших спортиста по завршетку јурњаве за резултатима, формом и ангажманима увек је проблематична, нарочито ако има за чим да се жали. Иако је махом задовољан каријером, Савовић је навео три момента у каријери за којима жали, односно недовршене кораке у својој спортској причи.
"Први се десио када ме је Дуда Ивковић звао да играм за Србију. По раздвајању СЦГ, играо сам за младу репрезентацију Црне Горе са босанским пасошем. Истовремено сам био странац у Србији, Црној Гори и БиХ. У Црној Гори је правилно да, ако немаш црногорски пасош, ти си странац. У БиХ исто. У Србији је у том тренутку постојало правило кошаркашког држављанства", наводи Савовић и наставља:
"Други је у Галатасарају. У плеј-офу Турске сам убацивао 21 поен у просеку. У финалу дође до огромне свађе између тренера Октаја Махмутија и Јаке Лаковича. Председник клуба моментално смени цео стручни штаб", говори Борис, који је у дресу Галатасараја одиграо пет евролигашких мечева у сезони 2011/12.
Трећи је уследио на самом крају каријере, наступајући у Јужној Кореји за Гојан.
"Био сам први Европљанин икада у Кореји. Као други стрелац лиге сам чак био на ол-стару. И – дође корона. Раскинем уговор и вратим се у Србију. Свим играчима који су отишли забрањено је поновно играње у лиги. Следеће године у том клубу играо је Радуљица", истакао је Савовић.
На Далеком истоку нашао нови почетак
Управо на Далеком истоку догодила се прекретница у његовом животу. Увидео је да је његова будућност у пољопривреди и употреби дронова.
"Свакодневно сам гледао како обрађују пиринач. Не знам да ли је у то доба ико у Србији радио са дроновима и да ли се уопште о томе причало. Било је потребно време да се људи у то упуте. Брзо сам схватио да морам да имам и знање и школу, јер иначе нећу моћи да кренем у комуникацију са колегама", истиче Савовић.
Изданку славне Хемофармове школе, као и осталим његовим вршњацима, скренута је пажња од стране клуба из Вршца да морају да упишу факултет после средње школе. Кренуо је са примењеном економијом на почетку каријере, а завршио мастер радом на тему "Ефикасност употребе дрона за примену осица рода трихограма у сузбијању кукурузног пламенца“, одбрањеном ове године. Заокрет од 180 степени.
О останку у кошарци није било ни помисли.
"Нисам видео себе тада у кошарци. Био сам велики радник током каријере и моје партије су зависиле од тренинга и рада. Увидео сам у последње две-три године потпуну промену менталитета код млађих играча, који се своди на што мање рада, а што више игре. Схватио сам да бих био тренер налик Жељку Обрадовићу, Душану Алимпијевићу, Душку Ивановићу... Дакле, огроман рад, без кога наш спорт и кошарка не би могли да се одрже у светском врху и да се издвоје од осталих. Схватио сам да то не могу да пренесем деци. Надам се да то неко други може, али мислим да без тога рада не може да се направи резултат", искрено је одговорио Савовић.
"Пољопривреду сам изабрао јер све зависи од мене, тј. од мог рада. Могу да изучавам шта се дешава у Европи и свету и да учим кроз што више огледа и праксе", наводи Борис.
Нови терен - нова правила
Одлазак на терен, земљани а не од паркета, донео му је нове изазове и позитивне аспекте у животу.
"Мач са две оштрице. Добио сам слободу, рад у природи и упознавање наше земље. Радио сам на локалитетима које током каријере не бих посетио. С друге стране, ту је одговорност. У кошарци ти неко други организује све, а овде се ти питаш", рекао је Савовић.
Прилагођавање на нови посао подразумева и навикавање на потпуно другачији приступ у међуљудским односима и, генерално, нов сој људи са којима свакодневно комуницираш и сарађујеш. Некад су то били саиграчи, тренери, агенти и управа клубова, сада су то пољопривредници.
"Тотално два одвојена света. У пољопривреди још увек важе конзервативна правила везана за традицију предака. Ако је тако радио њихов деда, и они ће исто. Полако се та свест мења, али не толико брзо у складу са светом. У кошарци је много другачије, виде се промене у односу на претходних 5–10 година. Пре свега у брзини игре и губитку препознатљивог стила српске кошарке. Сад сви трче, јуре, шутирају... Нема више класичних центара, него се све своди на прилагођавање", прича Борис и додаје:
"У пољопривреди је циљ да буде што јефтиније, а да се победи, односно да се добије што већи принос. Ван сваке логике. Док је у спорту правило да су очекивања у складу са буџетом", упоредио је Борис.
Што се тиче самог процеса рада, од унајмљивања до изласка на терен, за све је најважнија добра организација. Не ради се само о пуком управљању играчком на џојстику. Ваља анализирати временске услове, ветар, позицију парцеле, прикупити бројну документацију, пријавити лет дрона Војсци Србије... Ко максимално схвата свој посао, тај максимално брине за сваку ситницу.
Борба са страхом и изласком из зоне комфора
Број колега из света кошарке који су, попут њега, ризиковали и изашли из зоне комфора, веома је мали. Радије бирају два сигурна пута.
"Један пут је одржавање породичног посла – њих има 99 одсто. Количина страха је мала. Други пут ка кошарци је најлакши, јер се ништа не мења. Трећи пут, везан за потпуну промену посла, прати страх који те упућује у нешто ново. Гура те напред и мораш да га каналишеш у позитивно", образложио је Савовић.
Завршни део разговора намењен је младим играчима, момцима који тренутно нису или им се не предвиђа врхунски, елитни ниво кошарке, али зависни од устаљеног ритма живота тумарају из године у годину, тражећи сигурне ангажмане. Млади играчи већ у годинама у којима би завршили студије тако остају без школе, и то им се обије о главу.
"Којим год спортом да се бавите, то чините да бисте били срећни, успешни и да одете на колеџ. Спорт не може ништа лепше да донесе од образовања. Привилегије попут бесплатног школовања немају многи студенти. Завршиш то, вратиш се у Европу, играш рекреативно, а имаш свој примарни посао. Спортисти по крају каријере, а без школе, су неспособни. Не знају ништа – као што нисам ни ја", закључио је Савовић.
Коментари