Од СФРЈ до РС – култ кошаркашке репрезентације кроз генерације

У години обележавања века од доласка кошарке на ове просторе, Србију чека тежак изазов – Светско првенство у Јапану, Индонезији и на Филипинима. Шира јавност га не дочекује оптимистично, због неиграња Николе Јокића, Васе Мицића, Николе Калинића, Алексеја Покушевског, одавно повређеног Владимира Лучића и Николе Јовића под знаком питања.

Чињеница је да су календари никад дужи, број утакмица никад већи у току клупске сезоне, па на све то и квалификациони прозори Фибе. Нема вишемесечних висинских припрема по врлетима и гудурама у карантинима омеђеним шумом. Сад је луксуз опоравак, а не тренинг.

Кошарка је дубоко укорењена у нашем народу. Чини се да свака нова генерација има генетску предиспозицију, да им жлезде додатно луче серотонин на успехе кошаркаша. Хормон се нешто слабије лучи у претходних пет година, захваљујући и промени функције репрезентације према грађанима и тога какву корист има за државу.

Југословенски "виц" као контра СССР-у и САД

"Одбојка“ Кићановића и Славнића у Манили 1978. оличење је класичне школе кошарке у СФРЈ. У обећаној земљи благостања између два завађена блока, либералнијој од СССР-а, а милосрднијој у односу на САД, кошарка је била потребна као пропаганда идеалног друштвено-политичког система. Висок стандард, идеална геополитичка позиција, природне лепоте, мултикултуралност, рокенрол у братству и јединству, спавање на клупама и вишемесечна летовања. То је била репрезентација СФРЈ.

Победе над СССР-ом и Американцима биле су потврда трећег, несврстаног, пута којим се Југа креће. Систем у ком можете да изразите своју индивидуалност. Није довољно само да победиш, већ да то буде лепо за око. Луцидно, иновативно, креативно, спонтано и ефектно. Против моћнијих и бројнијих ћемо се борити генетиком, знањем и оним "икс-фактором“. Истини за вољу, у држави од 22 милиона становника није било тешко да се појави врхунски квалитет. Треба да се нагласи и правило забране одласка у иностранство до 27. године.

Од Београда 1961. до Рима 1991. освојено је девет злата, 11 сребра и шест бронзи на великим такмичењима. Прецизни систем који су установили Шапер, Поповић, Николић и Станковић, пренесен на Жеравицу и Новосела изнедрио је велемајсторе који су кошаркаше учинили „фацама“, шмекерима и виртуозима. Од Кораћа и Данеуа, преко златне генерације Киће, Праје, Моке, Ћосића, Делибашића и осталих, закључно са Петровићем, Кукочем, Рађом, Дивцем, Паспаљем, који су били испред свог времена.

"Сине, знаш како се постаје шампион?"

Деца која су се дивила горе поменутима суочила се са крвавим распадом државе и потпуном променoм друштвених вредности. Ужас и беда на сваком кораку, борба за егзистенцију, изопштавање из глобалних токова, непостојање икаквог повода да будеш поносан на себе и своју нацију доминирали су колективним стањем духа.

Онда се десила Атина 1995. године. СРЈ је првак Европе! Кошаркаши су први донели медаљу у Београд по укидању санкција – и то златну. Играла је рокенрол целa Југославија испред балкона Савезне скупштине, коначно разлог за радост.

Сада је важно бити шампион. Националне селекције у тимским спортовима постале су једина нада, утеха и спас грађанима окруженим криминалом, тугом и сиромаштвом. Створио се "култ“ шампиона, најбољег у најважнијим моментима. Тројка Саше Ђорђевића Хрватима 1997. као најбољи пример.

Храброст, борба и пркос на територији Југославије награђени су са три европска и два светска злата, олимпијским сребром и бронзом на Светском првенству 1999. године. Наравно, и победом над Американцима у Индијанаполису.

Узми лопту као Ђорђевић или Бодирога и реши меч кад је најпотребније, постаћеш икона. 

Пречицом до раја

Доба мира. Убрзаним напретком технологије и глобализацијом дођосмо до модерног доба. Кабловска телевизија, све бржи и бољи интернет и друштвене мреже немерљиво су изменили праћење и бављење кошарком.

Учешће за репрезентацију је за играче у прошлости значило пробој на јавну сцену. За то је морало "крваво“ да се избориш. Многа велика и цењена имена нису успела да се домогну финалних дванаест. Учешће за репрезентацију уједно је значило и јаче финансијске понуде клубова из иностранства. Ни изблиза није било толико телевизијских преноса, стримова на интернету, исечака на Јутјубу, анализа, текстова, статистичких података. У данашње време видокруг деце је много шири. Не морају да имају узоре у људима из своје земље, града, краја, комшилука. Скроловањем Инстаграма или Тиктока могу да пронађу неког свог вршњака на другој страни света и да постану његови фанови. Не седи се пред телевизором у тачно одређеном термину на националној фреквенцији једном недељно. Не упијају се све информације коментатора, јер се све већ налази на Гуглу. Нема леденог става при сусрету већ се одмах окреће предња камера за селфи. Лакше се идентификујеш са нечијим стилом и личном причом без обзира на то да ли је странац. Индивидуализам преовладава, повезан са падом колективне и националне свести.

Пробој међу већи број људи је олакшан, а опет можеш и лепо да зарадиш и нико не зна за тебе, играјући у економски јаким земљама слабијег квалитета кошарке. Ако хоћеш до НБА или евролигашких великана, можеш већ као тинејџер, уколико те запазе многобројни скаути. Биће прилике за репрезентацију догодине, нови уговор управо излази из штампача.

Сви ће рећи да је част играти за своју земљу, то је неспорно. Међутим, ризик од повреде или приватни живот увек ће имати предност. Сигурно и Јокић, Мицић, Калинић, па млађи Покушевски и Јовић имају најбоље намере што се тиче играња за национални дрес, али промена глобалних вредности и околина у којој се каријерно остварују омогућила им је већу слободу да кажу "Не“, јер звучи безболније у поређењу са претходницима.