Читај ми!

Жоц и Партизан 30 година раније – врх Европе, трипла круна и једна мање успешна сезона

Најтрофејнији кошаркашки тренер Европе Жељко Обрадовић вратио се у Партизан, клуб са којим је 1992. године освојио прву од својих девет титула првака Европе. У сусрет новим подухватима са црно-белима, присећамо се Обрадовићевог филмског пута ка победи над Хувентудом у Истанбулу, освојене трипле круне, али и једне мање успешне сезоне која је уследила...

Жељко Обрадовић је тог лета 1991. године био у Поречу на репрезентативним припремама пред Европско првенство у Риму, док се у Београду тражио нови тренер Партизана. Бивши – Душко Вујошевић поднео је оставку после глатког пораза од Југопластике у финалу југословенског првенства и завршио у Црвеној звезди.

Не видевши бољу замену за Вујошевића, Драган Кићановић је предложио да се на место првог тренера постави актуелни плејмејкер Жељко Обрадовић. Председник Радојица Никчевић, Драган Тодорић и Ђорђе Чоловић били су зачуђениени предлогом, али су га визионарски прихватили.

Одлука са трајним последицама по европску кошарку донесена је изненада и неочекивано, али не без основа и идеје. Жељко се и на терену понашао као тренер, разумео је игру, имао је свеску у коју је записивао акције са тренинга и знало се за његову жељу да након играчке започне и тренерску каријеру.

На аеродрому у Београду, Обрадовић је саопштио Дуди Ивковићу да се повлачи из репрезентације јер је постао тренер Партизана. Као противтежа Обрадовићевом неискуству, професор Аца Николић постављен је на место стручног сарадника. Сличну улогу Николић је имао претходних сезона уз Божидара Маљковића у сплитској Југопластици. Миленко Савовић постављен је исте године за спортског директора.

Прва сезона Европске лиге

Партизан је прилику да игра против најбољих европских клубова те сезоне добио захваљујући промењеном систему најјачег европског такмичења. Дотадашњи Куп европских шампиона, ФИБА је преименовала у Европску лигу. Могућност да се такмиче стекли су вицешампиони националних првенстава, па чак и неки слабије пласирани тимови из најјачих европских лига.

Тако је и Партизан, поражен од Југопластике у прошлогодишњој финалној серији последњег Првенства Југославије у којем су наступали и тимови из Хрватске, заслужио место у другом квалификационом кругу. У две утакмице убедљиво је побеђен мађарски Солнок збирним резултатом 181:137.

Због повећаног броја учесника, тимови су након квалификација, за разлику од пређашњих сезона, били распоређени у две групе од по осам екипа. Партизан је доспео у групу Б са Хувентудом, Естудијантесом, Филипсом из Милана, Бајером 04, Арисом, холандским Комодором и белгијским Маес Пилсом.

Млада екипа без странаца

Просек старости Партизанових играча у истамбулској сезони био је 21,7 година. У тиму није било странаца. Екипу су пред почетак сезоне напустили Жарко Паспаљ, Мирослав Пецарски, Марко Ивановић, Оливер Поповић и Жељко Обрадовић који је добио нову улогу.

Из ИМТ-а су се вратили Влада Драгутиновић и Славиша Копривица. Из Звезде је дошао Млађан Шилобад, а из новосадског НАП-а Жељко Ребрача. Најискуснији играч новог тима био је Драган Шарић, придошлица из Војводине. Стевановић, Накић и Лончар остали су у клубу уз бековски тандем Даниловић-Ђорђевић.

Саша и Саша током већег дела шампионске сезоне нису међусобно разговарали. Повод за прекид комуникације била је расправа на једном тренингу, а прави узрок, како су касније сами закључили, превелики его и сујета.

Дешавало се да у кафићу заједно седе за столом са својим девојкама, међусобно добрим другарицама, ћутке слушајући како оне разговарају.

На терену нико није могао да примети њихово неслагање. Били су тандем попут Киће и Праје, предводници и најбољи стрелци екипе. Ђорђевић ће погодити и чувену тројку у финалу, а Даниловић ће бити проглашен за најкориснијег играча фајнал-фора.

Партизан де Фуенлабрада

ФИБА је донела одлуку да због рата који се распламсавао у Хрватској, тимови са простора Југославије морају као домаћини да играју ван земље. После обављених припрема у Будви и на Копаонику, где су остварени добри резултати у припремним утакмицама, одлучено је да ће Партизан као домаћин утакмице Европске лиге играти у Фуенлабради, предграђу Мадрида.

Док Европа згражавала над дешавањима у Југославији, Партизан је дочекан у Фуенлабради као да је тамо и основан. Људи у Фуенлабради нису могли да одоле Партизановој младости, енергији, лепој кошарци, али и примерном понашању и опхођењу према мештанима.

Фуенлабрада је била заражена кошарком и црно-белим бојама. Од прве до последње утакмице групне фазе, Партизан је пратила гласна подршка пуне дворане. "Српске бригаде из Фуенлабраде", писало је на великом транспаренту под сводовима хале, а чувена застава "Партизан де Фуенлабрада" била је упозорење свима да Партизан има дом и да није сам.

Несвакидашња дешавања у предграђу Мадрида престала су да буду симпатична шпанској јавности када су навијачи из Фуенлабраде за Партизан навијали и против шпанских екипа Хувентуда и Естудијантеса.

Девет победа и четири пораза у групи

О квалитету Партизанових противника у групи сведочи чињеница да су сва четири учесника каснијег фајнал-фора била управо из групе Б.

Партизан је са девет победа и четири пораза освојио четврто место, последње које је водило у четвртину финала.

Битна победа за пролазак остварена је у Фуенлабради против Хувентуда када је Зоран Стевановић пред крај меча погодио два слободна бацања, а Славиша Копривица блокадом на другој страни терена сачувао победу – 76:75.

Танка подршка у Београду

Са четвртог места у групи, Партизан се пласирао у четвртину финала где га је у серији на две добијене утакмице чекао Кнор из Болоње, првопласирани из групе А. Кнор је имао предност домаћег терана, а пропозиције су биле такве да је у првој утакмици Партизан био домаћин.

ФИБА је дозволила да се утакмица одигра у Београду. У "Пионир" није дошло више од 4.500 гледалаца, а ентузијазам београдских навијача није био на нивоу из Фуенлабраде. Црно-бели су победили резултатом 78:65.

Прва утакмица у Болоњи тесно је припала домаћинима – 61:60. Узбудљива мајсторица завршена је победом Партизана 69:65. Памти се закуцавање Зорана Стевановића које табле није преживела.

Уследила је пауза од скоро пола сата која је пресекла добар почетак Италијана. Гађајући их различитим предметима, разочарана болоњска публика испратила је црно-беле на фајнал-фор.

Три поена, три поена! Време је истекло!

Партизан је у Истанбул кренуо у добром расположењу – авион са Сурчина није ни полетео, а дознало се да је помоћни тренер Велимир Гашић добио сина.

Филипс из Милана и страшни Доукинс у дворани "Абди Ипекчи" нису спречили Партизан да се пласира у финале. Хувентуд је у шпанском окршају убедљиво савладао Естудијантес и заказао трећи сусрет са Партизаном те сезоне.

Средином другог дела игре Партизан је водио са максималних 55:45, али се до краја утакмице предност полако топила. Играо се последњи минут утакмице, а на семафору је писало 68:68. Виљакампа је промашио слободно бацање (шутирало се "један за један") али је лопту ухватио Моралес и изнудио пети прекршај Даниловића.

И Моралес је промашио слободно бацање, али је Томпсон у скоку лопту ћушнуо до Ђофресе. Ђофреса је потрошио 20 секунди па кренуо у продор, обишао Ђорђевића и погодио преко Стевановића.

Лопта је прошла кроз обруч и упала право у руке Моралесу који је наивно, не дајући времена својим саиграчима да се поставе у одбрани, уручује Копривици. Копривица изводи лопту до Ђорђевића, а он јури поред десног аута, зауставља се пред линијом за три поена, наскаче на шут ногама окренутим готово ка бочном ауту и ротирајући тело у ваздуху испаљује лопту ка кошу...

"Три поена, три поена! Време је истекло! Немојте се љутити што сам заћутао за тренутак. 71:70! Ја ово у својој каријери нисам доживео"...

И домаћи трофеји на броју

Поход на европски трофеј и домаћи терен на два краја Европе нису омели Обрадовићеву екипу да без пуно проблема освоји и два домаћа трофеја.

Лигашки део Првенства Југославије, у којем су још увек играле екипе из Босне и Херцеговине, али хрватских већ није било, Партизан је завршио са 20 победа и само два пораза – од Босне и Работничког, оба са пола коша заостатка.

Биланс није покварен ни у плеј-офу, пошто је у две утакмице полуфинала убедљиво савладана Слобода из Тузле, а потом у финалу и Црвена звезда са укупно 51 поеном разлике у три утакмице у Београду.

Партизан је освојио и трећи трофеј - Куп Југославије на финалном турниру у Нишу. У полуфиналу је побеђен Работнички из Скопља, а у финалу, прилично убедљиво, и сарајевска Босна резултатом 105:79.

Без права на одбрану титуле 

Жељко Обрадовић је остао тренер Партизана и наредне сезоне – 1992/93, а испоставиће се и једини који је у тој деценији везао две сезоне на клупи црно-белих. Ипак, услед тешких ратних околности, одласка најбољих играча, али и мањка среће у појединим утакмицама, друга Обрадовићева сезона у Партизану завршена је без освојених трофеја.

Више пута је Обрадовић говорио да вероватно никада не би постао оно што је данас, само да му је прва сезона у Партизану изгледала као друга.

Након освајања Евролиге у Истанбулу, како то обично бива, од предводника шампионског тима у Партизану нису остале ни патике.

Бековски тандем Саша-Саша преселио се у Италију. Даниловић у Болоњу, а Ђорђевић у Милано. Иво Накић вратио се у Цибону. Талентоване Дробњака, Глинтића, Нестеровића и Берића, Обрадовић је прикључио првом тиму.

Због уведених санкција Југославији, Партизан је изгубио право да брани освојену Евролигу и тако постао и остао једини тим у историји који није добио прилику да веже два европска трофеја, иако је то право заслужио и освајањем домаћег првенства.

Ко се тројке лати, од тројке и страда

Да је Партизану срећа окренула леђа видело се у првенственим утакмицама са вечитим ривалом – од оружја којег су се црно-бели у истанбулском финалу претходне сезоне јуначки латили, у два лигашка сусрета са Црвеном звездом горко су страдали.

Промашена тројка Николе Лончара за изједначење у првом и са пола терена погођена Александра Трифуновића за победу у другом, најавили су невоље које ће Партизан имати са Звездином генерацијом Обрадовић, Илић, Јовановић, Трифуновић...

Преко суботичког Спартака у полуфиналу, Партизан се пласирао у финале где је поново чекала Звезда. Док се Никола Лончар наметао као нови лидер екипе, два пута су црно-бели долазили до изједначења у финалној серији, али су црвено-бели славили у мајсторици и освојили титулу након 20 година чекања.

Претходно је Партизан остао и без трофеја победника Купа Југославије пошто је у финалу у Косовској Митровици изгубио од ОКК Београда 104:91, предвођеног Зораном Радовићем, тада већ ветераном који је каријеру приводио крају.

Повратак кући након скоро 30 година

Сезона без трофеја у Партизану није покварила утисак који је Жељко Обрадовић у Истанбулу оставио на Шпанце. Отишао је у Хувентуд и, као и у Партизану, већ прве године освојио европску титулу, другу од својих укупно девет.

Партизан је најближе понављању Обрадовићевог подвига био 1998. године, када је Милован Киме Богојевић на половини сезоне преузео екипу од Мирослава Муте Николића и одвео је на фајнал-фор у Барселону и 2010. године, када је тим Душка Вујошевића у полуфиналу Евролиге након продужетка изгубио од Олимпијакоса.

Чекају партизановци повратак на кров Европе, а бар један предуслов је сада ту – вратио се Жељко Обрадовић.

петак, 22. новембар 2024.
5° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње