Мујановић: Србија иде по медаљу у Токио, Соња бисер региона

Изабарнице Марине Маљковић на ОИ у Токију браниће бронзу освојену 2016. године у Рију, а месец дана пре олимпијског турнира кошаркашице Србије очекује ЕП, за које су у току квалификације.

Медаља из Бразила била је прва освојена у женској кошарци после сребра Југославије на Олимпијским игра 1988. године, када је Мујановић са својим саиграчицама постала олимпијски вицешампион.

"Србија је у сваком случају кандидат за једну од медаља, али биће тешко да се након једног великог такмичења поново оде на друго велико такмичење. Колико ће имати снаге, како темпирати форму за два такмичења која су веома близу...Или ће Марина морати нешто да ризикује. Да ли ЕП, да би праву форму екипе темпирала за ОИ. Ту је мала неизвесност, тешко је предвидети", рекла је Мујановић Тањугу.

Чланица ФИБА Одбора за женску кошарку Соњу Петровић Васић сматра кошаркашким бисером региона.

"Мени се стил Соње Петровић највише допада. Соњу познајем када је имала 16-17 година, када се већ видело да је веома перспективан играч. Мислим да је то кошаркашица која много значи за репрезентацију Србије", закључила је Мујановић.

За бившег центра Јединства из Тузле, олимпијску, светску, европску вицешампионку, три пута набољу играчицу Европе, прву кошаркашицу са ових простора која је примљена у Фиба Кућу славних у класи 2017 уз Микија Берковића, Пера Камерона, Валдиса Валтерса, Тонија Кукоча, Душана Ивковића и Шакила О''Нила и легендарни амерички "Дреам теам", бесмислено је да се прекинуте сезоне због пандемије корона вируса наставе.

"Мислим да је боље да се све заустави, из разлога што су спортисти дуг период без адекватног тренинга. Мислим да је бесмислено наставити. Спортисти би неприпремљени могли да уђу у такмичарски део. Они можда јесу тренирали код куће, али то није то. То није довољно, јер утакмице и такмичења захтевају много више. Спортиста да би дао свој најбољи учинак мора да буде стопосто спреман и физички и ментално", рекла је Мујановић.

Истиче да ће пандемија корона вируса донети кризу у целом свету и то ће аутоматски негативно да утиче на спорт.

"Самим тим улагања ће постатати мања. Наравно, увек су неке друге ствари приоритет", закључила је она.
Током каријере Разија је играла у 16 клубова, три пута је прогалшена за најбољу играчицу на Старом континету (1991,1994. и 1995), а центар југословенске репрезентације окушала се и у женској НБА лиги, где је једну сезону одиграла за Детроит.

"Једино што ми се у ВНБА свидело јесте што је утакмице долазило по 20.000 људи. Сам тај систем ми се није допао. У веома кратком периоду играо се велики број утакмица. Цело лето изгубите у тој лиги, а није био неки новац. Лепше ми је било да играм у Еворопи него у САД".

Са репрезентацијом Југославије Разија је 1987. године узела сребро на Европском првенству, годину дана касније на Олимпијским играма у Сеулу освојено је ново сребро, да би 1990. године постала вицешампион света, а наредне године и Европе.

Није имала дилему која јој је медаља најдража.

"То је сигурно медаља са ОИ, јер је сан сваког спортисте да оде на Игре, а када узме медаљу то је нешто посебно. Тада смо неочекивано освојиле медаљу, јер на Играма 1984. није направљен никакв резултат. Међутим, ми смо биле изненађење 1988. То одличје ми је посебно драго".

Кошаркашице Југославије тих година биле су у самом врху, али до злата никако нису могле, увек су за корак биле боље Сједнињене Америчке Државе или Совјетски савез.

"Недостајало нам је искуство, биле смо јако младе. На Олимпијским играма 1988, два главна играча у екипу биле смо Данира Накић са 19 година и ја са 21. Анђа Арбутина је такође била моја генерација. Окосница тима су биле младе играчица, имали смо једну Слађану Голић која је била нешто мало старија. Када смо играчки сазреле, избио је рат. Да смо 1992. године отишле на ОИ у Барселони, тешко да би нас ко тада добио. Остао је тај жал за златом на ОИ, али и на Светском првенству...", каже Разија.