Никола Јокић, "Меџик" из нашег сокака

У Сомбору, на западу Бачке, људи се више не поздраваљу са "добро јутро". Прво питање је колико је кошева дао синоћ, нико не помиње име, сви знају да је реч о најпознатијем Сомборцу тренутно, и момку који прети да постане најбољи кошаркаш Србије.

У тем Сомбору увек је било кошаркаша. Кренуло је од чувеног Радивоја Кораћа Жућка, који је одрастао у једном сомборском шору. У том граду на западу Бачке је као дечак живео и Драган Тарлаћ, звезда Олимпијакоса, и центар Чикаго булса. Из околине је још један НБА центар Жељко Ребрача. Али овај крај никад није имао тако успешног, а тако необичног дерана, како овде људи кажу.

Амерички спортски новинари опседнути су статистиком. А она каже да је Никола Јокић оборио рекорд стар 40 година, да у првој или другој НБА сезони има просечан скор од 20 поена, 10 скокова и пет асистенција за 36 минута на паркету. Српски медији су додали да то нису радили ни Мајкл Џордан ни Меџик Џонсон. А После Јокићевих 40 поена, девет скокова и пет асистенција, нашао се у невероватном друштву легенди које су то успеле да ураде пре свог 22. рођендана.

То је статистика, а Јокићева прича, од буцкастог момка до једног од најмлађих и најуспешнијих српских кошаркаша у НБА, прича о плеју у телу центра, који се на Ол-стару такмичи у вештинама, то је већ много чак и за америчке новинаре.

Некад најмлађи српски центар у НБА лиги Дарко Миличић каже да поређење Јокића и Дивца не стоји, јер је Дивац давао у просеку 11 поена. "Он дечко убија, а да на причам о мени", каже уз осмех Миличић.

"То је невероватно, човек покрива плеја, у смислу упошљавања играча, кажњава са тројке, из пуног трка улази у неке флотере, баца се у страну... Игра са великом лакоћом, и то мене одушевљава, наравно те неке његове лудачке асистенције које је имао, мислиш човек од 2.08 нема контролу, а он на крају уради неко лудило да сви остану запрепашћени", описује Јокићеву игру некада други пик на драфту.

Јокићев бивши тренер Дејан Милојевић објашњава да се Јокић води крилатицом Меџика Џонсона: да кош чини срећним једног играча, а асистенција двојицу. "И ја сам сигуран да он више воли да има 12 асистенција, него 30 поена", каже Милојевић.

У тем Сомбору

Насеље Селенча у Сомбору имало је ту срећу да се у њему родио Никола Јокић. А Никола Јокић је имао ту срећу да се одмах поред Селенче налазе такозване Сомборске јаме. А ту је терен где се баскет игра можда и најбоље у граду.

"Ту је Никола долазио са браћом, Страхињом и Немањом, пратио их, бодрио, био лево и десно сметало, помагао, дохватао лопту, док у једном моменту није одрастао па и са њима заиграо баскет", каже Срђан Стојков, кошаркашки тренер и потпредседник првог клуба Николе Јокића, Со-кош Сомбор.

Тако је Јокић већ као клинац знао леви и десни двокорак и нико није могао да му отме лопту. Био је за главу виши од свих из своје генерације, али и најбуцмастији на терену. Неки су духовито приметили: Никола је као мали волео да једе бурек, а данас уради промену иза леђа и шаље Американце по бурек.

„Волео је боме, и пио је ону кока-колу пуно баш. Није могао да трчи много, није био физички спреман, али проналазио је начина да да кош, играо је увек на 'кошарку на главу', био је плеј заробљен у телу центра", описује Николин пријатељ и саиграч из детињства Игор Арнаут.

Јокићев тренер из детињства Исидор Рудић присећа се да је Јокић знао да пропушта тренинге где се радила физичка спрема. "Био је некад и у контраритму, рецимо ми смо у нападу, кренули смо да трчимо, Никола крене, ми смо већ дали кош, он је на пола терена, ми трчимо у напад, он трчи у одбрану, тако да је било и неких комичних ситуација."

Међутим, чак и таква грађа овом момку са бројем 14 није била препрека. Играо се кошарке, поштујући оно правило да се неки други спортови играју рукама и ногама, а да се кошарка игра главом. Како је време пролазило, тако је било и више поена, скокова, асистенција.

"Волео је да пренесе лопту, да шутне тројку, волео је да асистира, и тада је волео да асистира, и увек је тражио неко решење, ако је могуће спектакуларно. Вадио је неке пасове које ни ми тренери нисмо одобравали, али једноставно пролазило је, не можеш ништа да му кажеш", описује Исидор Рудић.

Срђан Стојков каже да је проблем у нашој кошарци што тренери, већ у раној доби, усмеравају играче по принципу "ако си висок, бићеш центар". "То је проблем који Никола није имао, њему је овде било дозвољено да игра све."

Џокер са хиподрома

Никола Јокић сада је "Меџик" из сомборског сокака, променио је много клубова и много тренера. Али имао је још један спорт који је обожавао, или боље рећи, то је страст.

"Најпре бих хтео да исправим, све новине су писале да је Никола јашио коња, Никола у животу није јашио коња, он је возио једну касачку трку. Није могао да буде џокеј, био је млад, имао је 10–12 година", каже тренер касачких грла из Сомбора Владимир Прибић.

Никола није много возио, али је помагао возачима приликом припреме коња пре и после трке. Тај посао је веома важан, али "помагачи" немају много фотографија. Осим што му је био тренер, Владимир је и Николин породични пријатељ. Дешавало се да га са хиподрома враћа на кошарку кад би овај хтео да одустане.

"Рецимо, трке су у Србобрану, а утакмица у Новом Саду, воде са 20 разлике, он тати каже: задњу четвртину журимо на трке, за Србобран. Кад би се посвађао са татом, каже да неће да иде на тренинге. И онда му ја пумпам главу да су веће шансе да буде добар кошаркаш него да тера коња", каже Прибић.

Баскет на сомборским јамама, хиподром, прелеп град – није га било лако натерати да оде из Сомбора. Притисак је извршио најстарији брат Страхиња, који је и сада, заједно са братом Немањом, на свакој Николиној утакмици у НБА лиги.

Николин отац Бане каже да је он, као највећи и најдебљи дечко на терену, знао да погоди из свих позиција, и нико није могао да му узме лопту. "Тај његов таленат је мене терао да њега терам да постане кошаркаш. Сада су га браћа преузела и мислим да му је најгоре да на крају утакмице дође да са својом браћом анализира утакмице, они су немилосрдни према њему и његовим грешкама.

Занимљиво је да је Страхиња венчани кум Дарка Миличића, момка који је са 18 година отишао у НБА лигу, али који тада није имао подршку какву сада има Никола.

"Да се мало нашалим, он треба да буде веома захвалан браћи, јер су браћа њему кроз живот показала – како не треба, па је он одлучио да изабере – како треба. Он оставља утисак мирног, повученог и осећајног момка, док су ова двојица тешки мангупи. У том баскету, поготову у НБА, углавном ти мангупи опстају на неки начин, тако да та мангупска школа, коју они пребацују на њега, сигурно ће му значити."

У Новом Саду, у јуниорима Војводине, брат Страхиња је био психолошки тренер. А Никола се и даље играо кошарке. Међутим, сада су његове резултате већ почели да примећују.

Кошаркаш Мега лекса и бивши Николин саиграч Раде Загорац присећа се да је први сусрет са њим био у јуниорској лиги. "Тад је већ извршено неколико селекција, већ су се искристалисали, знало се ко шта и колико може, један дан ми смо завршили утакмицу и ја гледам – Јокић Војводина, индекс корисности 51, онда сам позвао све живе из наше генерације, питао ко је овај дечко, али нико није знао", присећа се Загорац.

Пут у Мегу 

Срећна околност у каријери Николе Јокића је што га је приметио један од најбољих кошаркашких агената, Миодраг Мишко Ражнатовић.

"Ја сам читао Спортски журнал, што обично радим недељом кад излазе резултати нижих јуниорских лига, и приметио да неки играч у Војводини има изузетан учинак – 30 поена, 20 скокова. Следеће недеље тај ритуал се поновио, ја сам позвао мог скаута који би требало да зна сву децу Србије, међутим, на моје велико изненађење, он није знао ко је тај момак. Замолио га да се распита да ли он те импресивне бројеве прави због физичке снаге или раније билошке зрелости, и добио одговор да то није тачно, да се ради о једном дебељуци који све то ради на неки таленат, па сам му том приликом рекао: идеш у Нови Сад и не враћај се док не потпише уговор са Беобаскетом, дакле буквално на невиђено", присећа се Ражнатовић.

Јокић је најпре играо у јуниорима Меге, али је брзо прешао у сениоре. У Меги га је дочекао војнички режим Дејана Милојевића.

"Јокић је човек који воли да се такмичи и ја сам покушавао да прилагодим вежбе јер за неке ствари је лењ, а за неке није. Сваку такмичарску вежбу радио је са жаром, а вежбе које су неко суво понављање, то је 'одрађивао'", каже Милојевић.

Дејан Милојевић се присећа да је Никола покушавао нека додавања која су у његовој глави била јасна, али да је имао ту привилегију да му тренер толерише грешке.

"Већина тренера би рекла: немој да ти је пало на памет да поново даш такав пас, али ако препознам да је тај пас имао смисла, ја бих рекао: браво, Јока, пробај то и следећи пут, само пробај мало боље. Сада ти пасови пролазе", каже уз осмех Милојевић.

Никола Јокић је проглашен за најкориснијег играча регионалне кошаркашке лиге. Тада за њега почињу да се распитују велики европски клубови. Агенти Барселоне дошли су у Београд, спремни да га одведу у Каталонију. Али Јокић је тада одиграо можда и најгору утакмицу у животу.

"То што је он одиграо, ја немам речи, не само што је све промашио, није ухватио ниједну лопту, то је био један од његових носталгичних дана, где он није хтео ни да трчи, ни да се помера, прича са свима око себе, и утисак је био баш лош", присећа се Мишко Ражнатовић.

У тем Денверу

Агенти Барселоне одлучили су да погледају још неку утакмицу, у међувремену су људи из Денвера вероватно видели нешто што други нису, и Никола Јокић нашао се у најјачој лиги света. Са само 20 година.

У почетку, план је био да Јокић најпре само ради на свом телу. Али он је играо све боље и боље, и веома необично. Игра центра, али не закуцава, више воли да дода лопту него да да кош.

НБА скаут Марин Седлачек сматра да је Јокић добар пример кошарке од пре 30 година, када су играчи са ових простора почели да одлазе у НБА.

"Ниједан од њих није морао да буде укалупљен одређеним критеријумима да би дошао у НБА, и они су носили одређену дозу креативности. Такође, увек треба да се постави питање како би се он снашао рецимо у Њујорк никсима, како би се снашао у Лејкерсима, да ли би то био тај Никола Јокић или би од њега правили неког класичног центра. Овде је примаран разлог његовог развоја тај што га тренер воли", каже Седлачек.

Дарко Миличић је био најмлађи српски центар у америчкој лиги. Отишао је са 18 година

"Привикавао сам се 10 година, и након 10 година се нисам привикао. Што се тиче Јокића, сигурно му је много помогло што су браћа са њим. Али треба да протекне цела сезона, да он игра у овом ритму, да види како ће физички то поднети. Људи мисле он се игра, игра се он сигурно, и ужива у томе, али се и троши. Та НБА машинерија не прашта, имаш 82 утакмице у сезони, на крају, ако уђеш у плеј-оф, играш од 90 до 120 утакмица", прича Миличић.

Нови Дивац или српски Пау Гасол?

Јокић је тек одскора почео да игра за репрезентацију Србије. Био је најкориснији играч квалификационог турнира за Олимпијске игре. А у Рију му није лако пао пораз од Американаца у финалу.

"Мораш да имаш карактер, не воли нико да губи од тих врхунских играча, сигурно се нервирао, ја сам био ту, и мало сам смиривао атмосферу, јер су Амери Амери", каже помоћни тренер репрезентације Мирослав Мута Николић.

"Ако се Јокић води девизом да асистенција чини срећним двојицу играча, да ли српска репрезентација добија нову енергију? Да ли је репрезентација добила новог Дивца? И треба да протекне цела сезона у овом ритму игре, да види како ће то физички поднети, људи сви мисле лако, он се игра, игра се он сигурно, и ужива у томе сигурно, али опет кажем он се ту троши, што људи не виде, али опет физичко трошење је велико. Да ли је Никола Јокић српски Пау Гасол?"

"Дивац је исто паметна глава, и он је имао споре ноге као Јокић, али корстио је главу и за кошарку и атмосферу. Мислим да је Јокић у предности, бар што се тиче главе, мислим да је озбиљнији", каже Мута Николић.

Дарко Миличић верује да поређење Јокића и Дивца не стоји. "Било је поређење свих нас у НБА, па где се он ту налази, мислим да не може да се пореди с Дивцем, Дивац је имао 11 поена у просеку, а он дечко убија, а да на причам о мени", каже Миличић.

Никола Јокић је из Сомбора тешко отишао чак и за Нови Сад. А летос је заједно са Сомборцима прослављао што је тај бачки град, после много времена, добио олимпијску медаљу. Јокић не престаје да прича да ће се једног дана вратити у Бачку.

За сада има фондацију "Никола Јокић и пријатељи", која помаже развој спорта у Сомбору, поправља кошеве, сређује терене за баскет. Први клуб Николе Јокића, Со кош, повукао је дрес са бројем 14, Никола је редовно најбољи спортиста града. Последња информација из Сомбора је да је Никола купио коња.

И можда је све ово стицај срећних околности. А можда је Никола Јокић пример да калупи више не пролазе, да дете може да се игра и до 15. године, и да онда постане врхунски спортиста. А можда има нешто и у тем Сомбору.