Oчи које ће заувек видети зелено

Пре него што сам кренуо да пишем ову причу имао сам сасвим другачију замисао. Али, 'ајде да пробамо овако...

Замислите да се зовете Луис Корбет. Имате 12 година и живите у Оукланду, на Новом Зеланду. Ви сте сасвим обичан, насмејан дечкић, пун маште, спремни да задате озбиљне муке родитељима својим несташлуцима.

Родитељи су вас размазили и испуњавају вам сваку жељу. Иако имате 12 година, већ сте обишли читав свет. Видели сте Нијагарине водопаде, Дизниленд, Њујорк, Велики кањон... На свакој фотографији сте насмејани.

Отац је вас и вашег старијег брата одвео да гледате уживо свој омиљени тим Бостон Селтиксе. Добили сте шта сте желели из клупске продавнице. Дрес, дукс, качкет... Чак сте упознали своје омиљене играче и гледали утакмицу из првог реда.

Проћаскали сте са Реџоном Рондом и Џефом Грином. У једном моменту вас изводе на центар игралишта, аплаудира вам читава хала. Наравно, осмех је и даље на месту.

Ваш тим је изгубио, али сте и даље насмејани, јер сте обишли "пола света", упознали омиљене кошаркаше, аплаудирало је, баш вама, хиљаде људи...

Сасвим леп живот иако, практично, није ни почео... 

Е сад, ви јесте Луис Кобрет, јесте видели сва та места, јесте упознали Реџона Ронда, јесте гледали Бостон Селтиксе из првог реда... Али, сада замислите да је то последње што ћете икада видети!

Луис има обољење очију, као и његова два старија брата. Међутим, у његовом случају болест је врло агресивна, па су доктори рекли његовим родитељима да је, уколико постоје ствари које малишан жели да види, ово једина година у којој ће то моћи да учини.

Не, родитељи га нису размазили. Бар не више од онога колико треба. 

Не, није насмејан зато што је живот благ према њему. Напротив!

Кажу, када долази талас имаш три опције: Да бежиш, али ће те он стићи и потопити. Други, да останеш на леђима и покушаш да плуташ, али на крају ћеш, ипак, потонути. И трећи, да се затрчиш и зарониш у дубину, прилагодиш се новој ситуацији, па ћеш можда и победити.

Луис неће победити болест. Никада. Али изабрао је трећи пут. Узео је дах и заронио што дубље може.

Саставио је са родитељима листу жеља и кренуо у трку са временом. Видео је предивна места. Први и једини пут у свом животу. Међутим, када су га питали шта би највише волео да види, он је рекао - меч омиљених Бостон Селтикса.

Када се прича о Луису проширилa преко друштвених мрежа, јављали су се људи из целог света нудећи помоћ. Колико год су могли, па макар то било и пет долара.

Прича је дошла и до ушију људи у Бостону, тачније до Корин Граусбек, супруге сувласника Селтикса Вика Граусбека, чији је син рођен слеп.

Убрзо, Бостон је угостио малог Луиса, његовог оца и брата на једној утакмици. Малиша је прво отишао у шопинг у клупску продавницу, а затим упознао легенде трофејног клуба, садашње кошаркаше и тренера, а на крају гледао меч из првог реда. Упознао је Реџона Ронда, омиљеног кошаркаша. Његов отац Tим је рекао да је Луис био црвен као паприка када се срео са својим херојем.

На полувремену је преко разгласа подељен са свим навијачима делић Луисове приче. Није се чуо гласнији аплауз те вечери у "ТД Гардену" од оног који је добио Луис.

Можемо много тога научити од овог храброг дечака, који се осмехом спрема за таму. Да ли смо, као друштво постали, поред здравих очију, за разику од Луисових, толико слепи за друге, којима је можда баш наша помоћ потребна?

Да ли ћемо се потрудити да зажмуримо како не бисмо видели друге у невољи?

Знам да би Луис све дао да никада не зажмури. Хоће, нажалост, врло брзо. Иако неће видети, сигуран сам да ће му ове слике из Бостона бити увек ту, пред очима.