Сећање на „лоше момке" из Детроита

Детроит данас није бледа сенка некадашњег града који је био индустријски понос  седиште америчке ауто-индустрије. Данас је овај град симбол екононске кризе у којој је велики број људи остао без радног места, и где је влада права „епидемија" криминала.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века просечан грађанин Детроита је ујутру ишао на посао у фабрику Џенерал моторс (или неку од њених коопераната), одрадио осмочасовну смену, када дође кући мало је одморио да би поподне уз ладно пиво гледао Пистонсе како доминирају паркетима НБА лиге.

У то време НБА лигом су владали Детроит Пистонси који су имали генерацију која је због начина игре добила надимак „Лоши момци".

Овај надимак је савршено описивао тим који је био састављен од агресивних, дефанзивно оријентисаних играча који су се буквално тукли до НБА титула 1989. и 1990. године. „Лоше момке" из Детроита волели су само навијачи Пистонса док су их други отворено мрзели.

Како и не би када је ова екипа показивала свој став (а неретко и боксерске способности) на свим паркетима на којима су играли. Од ових момака су сви стрепели, и Баркли и Меџик и Бирд, а посебно Мајкл Џордан.

Ова екипа је једина која је успела да заустави „летећег Мајка" који је годинама након тога био нерешива енигма за одбране многих екипа. Тадашњи тренер Пистонса Чак Дејли је након одлучио да звезду у успону, Џордана заустави комбинацијом удвајања и утрајања у рекету и рвачких захвата којим би "летећи Мајк" завршио на паркету са болном гримансом. Тактика је давала резултате.

Са таквим ставом ова екипа је успела 1989. године да дође до прве, а годину дана и до друге титуле у НБА лиги. Пистонси су тако успели да прекину доминацију Лејкерса и Селтикса који су се девет година смењивали на челу НБА лиге (изузимајући 1983. годину када је Филаделфија била шампион). Медији су их мрзели, називали су их "разулареном гомилом", писали да играју најружнију, "прљаву" кошарку а они су побеђивали. 

Као што је речено екипа Пистонса добила је надимак „лоши момци", а од целог тима Џон Сејли, Ајзеа Томас, Рик Мејхорн, Денис Родман и Бил Ламбир били су "најгори од све деце".

Џон Сејли са 211 центиметара висине имао је надимак „паук", и у време владавине „лоших момака" он је господарио рекетом. Иако није био ексцентричан као његови саиграчи, Сејли је се сјајно уклапао са њима, а у рекету је био доминантан. И данас је остао упамћен као један од најбољих блокера у историји Детроита. „Лоши момци" заиста не би били толико лоши да нису имали контролу у рекету, а Сејли је то својом појавом свакако доносио ставилност екипи.

Вођа Дероита, на паркету, ван сваке сумње био је Ајзеа Томас. Капитен Детроита је и најзаслужнији што је екипа два пута узастопно постајала шампион. Висина од 185 центиметара и крхка појава знала је да завара јер је Томас био један од најжилавијих играча у историји НБА лиге.

Ајзеа Томас је био прави капитен, са победничким менталитетом и тоталним одсуством страха, било када је јуришао на кош, или када се кошкао и тукао са противничким играчима. Управо је Томас најчешће био у центру сваке гужве, а неретко је управо он упућивао први ударац на много крупније играче од себе.

Посебна прича је Томасова партија у шестој утакмици финала плеј офа 1988. године када је у трећој четвртини против Лос Анђелес Лејкерса изврнуо зглоб. Иако се чинило да је теже повређен, Томас је се у последњој четвртини вратио на паркет и постигао 25 поена, али Детроит је на крају ипак изгубио утакмицу.

Занимљив је и детаљ из финала Источне конференције 1991. године када је Чикаго, након три неуспеха, у четвртом покушају елиминисао Детроит са 4:0  у серији. У целој серији било је доста обостраног вређања, грубих фала и кошкања и туче, а у последњој утакмици, на седам секунди пре краја када је било извесно да ће Булси добити Томас је са саиграчима (свима осим Думарса и Сејлија) напустио паркет не пруживши руку победнику. Томас је цену платио годину дана касније када је прескочен у избору за „дрим-тим" који је ишао на Олимпијске игре у Барселони.

Рик Мејхорн је био један од „најлошијих" момака у Пистонсима. За Мејхорна се не може рећи да је био атлета, али је његова импресивна појава са 208 центиметара и тежином од 109 килограма утеривала страх у кости противницима. Мејхорн је заслужан за још једну ствар која се догодила НБА лиги, заслужан је за Дениса Родмана.

Мејхорн који је био веома груб играч на терену и ван њега, био је "кошаркашки отац" Дениса Родмана и од, мање више, мирног момка направио је најконтроверзнијег кошаркаша НБА лиге. Мејхорн је због грубих прекршаја, техничких грешака, туче са на паркету, небројено пута био суспендован, али је својом појавом уливао потребну дозу лудила „лошим момцима". Мејхорн би можда био и најлошији момак у Пистонсима, али је са екипом учествовао у освајању само једне титуле 1989. године.

Као што је речено, Родман је под утицајем Мејхорна стасао у сјајног дефанзивца али и најконтроверзију личност вероватно у историји кошарке. Пожртвована игра у одбрани, провоцирање противника, скакање, брањење рекета па и туча када је требало, Родман је радио све што се од њега тражило.

Тек неколико година касније, када је прешао у Сан Антонио, а касније и у Чикаго Булсе Родман је почео да фарба косу, носи ексцентричне фризуре и има конотроверзне јавне наступе. У свим другим екипама Родман је био само лош момак, док је једино у Детроиту био само један од лоших момака.

Најгори „од све деце" у редовима Пистонса био је ипак Бил Ламбир. Свака утакмица за Ламбира била је прави одлазак у рат. Ламбир је играо оштро, прљаво и интилигентно. Фанатично је играо пре свега одбрану док је био добра опција и у нападу. Због чврсте игре и грубих фаулова овај кошаркаш је најчешће улазио у сукобе са противничким играчима (након чега је на цела екипа Детроита улетала у помоћ).

Ако неко у НБА лиги мисли да је Леброн Џејмс најомраженији кошакраш, то је ништа у поређењу са Ламбиром кога су волели једино навијачи Пистонса и нико више. Ламбир  је био фанатик, а поред таквог играча ни остали нису смели да пруже на паркету ништа мање од максимума.

Наравно Пистонси су у својим редовима имали и „глас разума" или „савест" у виду Џоа Думарса који је пазио да екипа не застрани и да сва енергија буде усмерена на победу.

Било је незаборавних утакмица и великих тимова и пре и после ове генерације Пистонса, али ретко се десило да се један такав скуп невероватних личности и сјајних кошаркаша окупи на једном месту и да иза себе остави мечеве о којима ће се дуго времена причати.