"Зен Мастер" коначно о Кобију и Џордану

„Његово летеће величанство" или „Црна мамба", питање свих питања у НБА лиги коначно је добило одговор. Након више година ћутања, бивши тренер Чикаго Булса и Лос Анђелес Лејкерса, односно бивши тренер Мајкла Џордана и Кобија Брајанта, Фил Џексон, коначно је упоредио ова два играча.

Џексон је, док је био на клупи Лејкерса, одбацивао и помисао да упоређује двојицу играча, да би то учинио у својим мемоарима под називом „Једанаест прстенова: Душа успеха". Новинар Лос Анђелес Тајмса, Мајк Брешахан, који је имао част да међу првима прочита књигу, анализирао је делове у којима Џексон пише о Мајклу Џордану и Кобију Брајанту.

„Мајкл је био харизматичнији и дружељубивији од Кобија. Уживао је у дружењу са саиграчима и обезбеђењем, обожавао је да у друштву игра карте, пуши и да се шали", присећа се Џексон.

„Коби није био такав. Он је све задржавао за себе, налазио се у некој самоизолацији".

Коби у НБА лигу ушао као тинејџер, тако да Џексон сматра да се са 18 година овај играч није до краја друштвено развио. Он сматра да је издвојеност била Кобијева реакција на средину и културу  на коју није навикао. Џексон је додао да је Коби тек касније схватио концепт доброг саиграча, а тада је и повећао свој утицај у екипи.

„Кобијева навика да све задржи за себе се мењала како је сазревао. На крају Коби се више трудио да упозна саиграче, посебно када је екипа ишла на гостовања", признаје Џексон.

Осим што сматра да је Џордан био дружељубивија особа која је, за разлику од Кобија, уживала у друштву и дружењу са саиграчима, Џексон је потврдио да је играч Булса био много бољи дефанзивац од Брајанта.

„Без сумње Мајкл је био чвршћи и опаснији дефанзивац од Кобија. Могао је да осујети сваки напад противника и да затвори било ког играча својим интезивним и фокусираним начином одбране", сматра Џексон.

Он додаје да ни Коби није био лош дефанзивац, али сматра да се најбољи играч Лејкерса често без потребе излагао ризику у одбрани и да се у том делу игре пре свега ослањао на своје сјајне физичке предиспозиције.

„Коби је много научио од Мајкла проучавајући његове трикове, и то смо често користили као наше тајно оружје у Лејкерсима, да променимо ток утакмице. У суштини Коби се превише ослањао на своју флексибилност и вештину у одбрани, али играо је ризично и за то је плаћао цену", пише Џексон.

Када је у питању офанзива разлике између Џордана и Брајанта су према Џексоновом мишљењу биле много мање. Џексон је похвалио Мајклову ефикасност и чвршћу грађу „шира рамена" која су му омогућила већу убојитост у нападу. Ипак, Џексон је највише ценио Џорданово стрпљење у нападу, чекајући да „игра дође до њега".

„Џордан је чекао да 'игра дође до њега', никад није форсирао шут, док је Коби имао обичај да форсира шут, посебно у ситуацијама када није био у ритму... Када промашује, Коби ће шутирати немилосрдно док га не крене. Са друге стране Џордан би, у тренуцима када га не служи шут, пажњу усмерио на одбрану, додавање или кретање које би помогло да се добије утакмица", присећа се Џексон.

Као највећу разлику два играча Џексон издваја лидерство. Популарни "Зен Мастер" сматра да је Џордан рођени вођа, који је лидерске способности усавршио на Универзитету Северна Каролина, где је провео три године пре доласка у НБА лигу. Џексон сматра да је Џордан на колеџу сазрео емоционално и тактички, и да је имао природан дар да мотивише и погура и своје саиграче.

Коби се са друге стране често налазио у клинчу са саиграчима.

„Кобијева усресређеност никад није била иста као Џорданова, и зато није могао да направи велики утицај на екипу... Понекад је знао да буде оштар према саиграчима. Мајкл је био другачији. Он је био мајстор у контроли емоционалне климе екипе, и то само својом моћном појавом међу саиграчима".

Ипак, Коби је према Џексоновим речима, временом градио све бољи однос са саиграчима.

„Коби је временом поправио своје лидерске способности, а сезоне 2008/09. била је кулминација његовог напретка у вођењу екипе", сматра Џексон.

Он каже да је Коби тада са саиграчима изградио однос приснији од оног који се раније сводио само на „додај ми проклету лопту".

„Коби је постао дружељубивији. Почео је да се дружи са саиграчима, позивао их је на вечере, шалио се са њима, није више био изолован. Изгледало је као да су саиграчи коначно постали његови партнери, а не његови помоћници", рекао је Џексон.

Он сматра да је Кобијев утицај од релативно пасивног Пау Гасола направио динамичног и убојитог играча.

„Понос и уживање у Кобијевом погледу био је довољан да се сва мука коју смо имали током нашег пута на крају исплати".

Све се исплатило, али ипак није било исто као са Џорданом, на крају закључује новинар Лос Анђелес тајмса након анализе Џексонових мемоара.