Кулминација лудила

Долазак пролећа је радосна згода, било где на северној хемисфери. У Америци, међутим, разлог нема никаве везе са сунцем или цвећем. Месец март резервисан је за спортски догађај који је, у сличној мери као и Супербол, превазишао стриктне оквире спорта и постао део опште културе земље од више од 300 милиона становника.

Радници не долазе на посао, продуктивност опада и земља која и овако грца у економским проблемима бележи губитке од око 200 милиона долара. И све то због неколико младића који чак нису ни плаћени да играју кошарку.

Разлог свему томе, иако тако можда не делује на први поглед, је јако једноставан. Професионални спорт у Америци има изражену ману, а то је одсуство праве везе између навијача и франшиза. Тимови неретко мењају локације и имена и по неколико пута, све у складу са материјалним мотивима наравно. Тим за који навијате, већ сутра може постати део спортске понуде града на супротној обали. Изузетака свакако има, али њихов број је релативно занемарљив.

Такође, професионални спорт није равномерно распоређен. Постоје савезне државе без одговарајуће кошаркашке или фудбалске екипе, тако да је јавност готово принуђена да навија за свој универзитет.

Универзитетски или колеџ спорт, на другој страни, можда не нуди подједнако квалитетну представу, у овом случају на паркету, али уз њега иде традиција, ривалства од којих у овом спорту нема далекосежнијих, играчи који неоптерећени новцем играју, како се то колоквијално каже, „срцем".

Атмосфера на утакмици између Лејкерса и Селтикса није ни близу атмосфери у неким халама или стадионима у Европи или Јужној Америци, то је добро познато. Атмосфера на мечу између, примера ради Канзаса и Мизурија, је нешто сасвим друго.

На једној страни имате играче који су свој врхунац досегли или одавно прошли, који задовољни милионима на банковном рачуну само „одрађују" године до пензије и уласка у неке нове пословне воде. На другој, ту су голобради младићи који, свесни колико се тешко долази до професионалног спорта, изгарају током четири године како би приказали себе у најбољем светлу навијачима и потенцијалним послодавцима. Само један одсто колеџ играча, што не важи само за кошарку, након школе настави да се професионално бави спортом. Али током тих месец дана, колико траје завршни турнир или "Мартовско лудило", њихово име се на вестима чита пре Леброна Џејмса или Коби Брајанта.

Припадност и емотивна повезаност у спорту је далеко снажнија од позлаћеног метала или баснословне финансијске добити. У земљи у којој је све сведено на материјалне оквире, спорт у свом најчистијем облику и даље некако одолева. То би у кратким цртама била колеџ кошарка, по свим пара,етрима и по неколико пута популарнија од NBA лиге.

Ове године, на фајнал фору неће бити „пепељуга". Током турнира, који је започело 68 екипа, фаворити истина јесу испадали. Најдрастичнији примери су порази сваке године фаворизованог Дјука, на чијој клупи седи легендарни Мајк Крижевски, иначе тренер америчког Дрим тима, као и лош резултат Мизурија.

Од њих су били бољи далеко мањи универзитети Лехај, односно Норфолк стејт. Међутим, ово је био и крајњи домет ових школа, тако да у Њу Орлеансу, где се одржава овогодишњи фајнал фор, нећемо гледати „екипе које ту шта да траже", као што су рецимо били Батлер, који је догурао и до финала, или Вирџинија комонвелт. Али, екипе које су се ове године докопале саме завршнице и пре почетка такмичења сврставане су међу фаворите.

У фелелепној Мерцедес-Бенз арени, иначе превасходно дому Њу Орлеанс Сејнтса из NFL лиге, част да начини последњи поклон у овогодишњој сезони имаће Луивил, Кентаки, Канзас и Охајо стејт. Полуфинала су на програму у суботу, док је 2. април резервисан за финални сусрет.

Од самог старта означени као укупни фаворит, екипа Кентаки вајлдкетса је током целог трајања турнира, али и саме регуларне сезоне, деловала напросто феноменално. Школа са традицијом (друга најтрофејнија школа, одмах након UCLA), коју са клупе предводи легендарни Џон Калипари, своје противнике је побеђивала са просечном разликом од 14 поена.

Предњачили су Мајкл Кид-Гилкрист као и по многима један од најбољих играча NCAA кошарке Ентони Дејвис. Кентаки је ове године у просеку постизао 88 поена по сусрету, ово им је 15. фајнал фор, и сасвим је јасно због чега готово све прогнозе стављају Дивље мачке на место једног од фаворита.

И док је Кентаки до фајнал фора довео тактички и технички беспрекоран напад, Луивил, универзитет из највећег града државе Кентаки, је отишао у Луизијану захваљујући феноменалној одбрани. „Чудо из Сенегала", Горги Ђенг, захваљујући својој висини и импресивним физиким атрибутима, на сваком сусрету без изузетка представљао је непремостиву препреку у рекету.

Просек примљених кошева Луивила је 57, а своје место на фајнал фору екипа Рика Питина, некадашњег тренера Њујорк никса и Бостон селтикса, оправдала је победом над Мичиген стејтом. Спартанци са севера Сједињених Држава су на том мечу постигли мизерних 18 поена у првом полувремену, по чијем окончању су се већ опростили од наставка такмичења. Ђенг је на истом сусрету забележио седам блокада, чиме је потпуно зауставио Дрејмонда Грина, најбољег играча своје конференције који се одавно налази у тефтеру NBA скаута.

Ове две екипе састаће се у првом полуфиналу у ноћи између суботе и недеље. Свој први меч ове сезоне, одигран око Нове године, прошао је у знаку минималне победе Кентакија.

Али све на страну, сви се слажу, дерби државе Кентаки заправо ће бити дуел два велика тренерска имена.

Рик Питино и Џон Калипари својим огромним тренерским кредибилитетом дају потпуно нову димензију ривалитету две школе које траје од 1913. године. Набрајање њихових рекорда и признања трајало би предуго, али довољно је рећи да се ради о тренерима које сматрају једним од најбољих у историји универзитетске кошарке. Обојица су радили и у NBA лиги, али су се као многи вратили колеџ кошарци јако брзо. Њих двојица, још од 1993. године и ситуације када је Калипари на једну конферецнију за штампу изашао носећи маску са ликом Питина, воде свој мали приватни рат што додатно чини овај дуел једним од најишчекиванијих у историји фајнал фора.

У другом полуфиналу копља ће укрстити победници Истока и Средњег запада, Охајо стејт и Канзас. Ове школе искористиле су проблеме са кадром Сиракјуза и Северне Каролине, и победама које су биле лакше него очекиване добиле су право да се такмиче за наслов најбоље универзитетске екипе у Америци.

Прва виолина Охаја је, без икакве сумње, Џеред Салинџер, момак који је одбио прошле године да оде у NBA што се показало као одличан потез. Салинџер, уз помоћ спретног плеја Арона Крафта, одвео је Бакајсе на 11. фајнал фор у историји. Последњи пут у полуфиналу нашли су се 2007. године, када су поражени од каснијих шампиона екипе Флорида гејторс, за коју су тада играли Јоаким Ноа и Ал Хорфорд.

Слично њима, традиционално добри Канзас џејхоукси имали су срећу да играју против чувених Северна Каролина тар хилса без Кендала Маршала. Али ако су се провукли у дуелима са Северна Каролина стејтом и Прдјуом, резонантна победа против екипе у којој се првобитно прославио и Мајкл Џордан натерала је све да обрате пажњу на момке из савезне државе Мизури. Главни играч тима је Томас Робинсон, који је вероватно један од најкомплетнијих колеџ играча.

Канзас је победио Охајо стејт раније ове године, али на паркету није био Џеред Салинџер. И заиста, Џеред Салинџер, Томас Робинсон и Ентони Дејвис су три имена чији квалитет игре ће бити језичак на ваги који ће одлучивати о коначном разочарењу или евентуалном тријумфу.

Међутим, причати о фаворитима у правом смислу те речи, када је NCAA кошарка у питању, је напросто илузорно. Изненађења и преокрети нису нешто о чему се нагађа, већ нешто што се очекује. Можда последњи спортски догађај на планети где свако заиста може да победи свакога оковаће Америку у периоду од три дана. Па нека онда неко каже како постоје битније ствари од спорта...