Кројфов печат

Кројф отворено каже да ће навијати за Шпанију због фудбала који игра и који је баш он инаугурисао, прво као фудбалер Барселоне (1973-1978), после као њен тренер (1988-1996) и у последњој деценији као „сива еминенција", човек из сенке са огромним утицајем на доскорашњег председника Ђоана Лапорту и садашњег тренера Ђозепа-Пепа Гвардиолу кога је тренирао у свом „дрим тиму" у периоду 1992-1996.

Кројф је јединствена фигура у светском фудбалу. Уз Марадону, Платинија и Зидана најбољи од оних које сам имао прилике чешће  да гледам уживо. Пелеа не стављам на ову листу јер сам га директно видео само једном, у пријатељском мечу Звезда-Сантос 1968. у Београду (3-3). Први пут сам уживо видео Кројфа у Београду 30.маја 1973, у финалу Купа шамшпиона Ајакс-Јувентус. Да, била су то времена у којима се финале елитног такмичења играло у нашем главном граду... У јесен те године наљутио се на свој Ајакс зато што је хтео да га прода Реал Мадриду без његовог знања и за инат свима отишао у Барселону. Кажу да је имао плату од 12.000 долара, за оно време велике паре, али је сваки цент оправдао на терену. У Барселону се вратио 1988. као тренер без много искуства. Затекао је осредњи тим, са Зубизаретом на голу и Хулиом Салинасом у шпицу, са Еусебио, Бегиристаином и Караском на средини терена. У наредној сезони већ је имао Кумана, Бакера и Лаудрупа, за 90/91 стигли су Стоичков и Амор, за 91/92 у први тим је убацио голобрадог Гвардиолу и земљака Вичгеа. Круна четворогодишњег рада стигла је 20. маја 1992. када је „Барса" на Вемблиују победила Сампдорију Вујадина Бошкова голом Кумана у продужетку и освојила први титулу првака Европе. Убрзо затим стигла је титула првака Шпаније а доминација у шпанском фудбалу протегла се и на три наредне године.

Кројф је као играч био помало анархист у позитивном смислу те речи, није робовао никаквим шемамам. Кретао се тамо где га је водио инстинкт, играо по целом терену, час био бек, час везни играч, час опасни нападач. Имао је дриблинг у трку јер је био брз и стабилан упркос наизглед нежној грађи. Као тренер је тражио више дисциплине, али идеја му је била иста: имати лопту, контролисати ритам, држати средину терена јер, као што је пре једног века у Сплиту говорио Лука Калитерна, „гол даје игра а не играч".

И кад је отишао са места тренера, остао је да живи у Барселони. Није прихватио ни једну понуду да поново тренира а на клупу се вратио тек недавно, као селектор-Каталоније! Годинама већ једном недељно пише за каталонске новине, прво за „Ла Вангуардију" а од пре неколико година за „Ел Периодико". Шта год да напише, обавезно се пренесе, његово мишљење, па макар се и не слагали са њим, увек је занимљиво и мериторно. У последњем тексту, пред финале, написао је да је „Шпанија велики фаворит зато што је копија Барсе".

Барселона је, за разлику од Реал Мадрида (мада је и мадридски тим имао Леа Бенхакера за тренера) скоро 4 деценије под утицајем холандског фудбала, од гомиле играча до тренера јер су, осим Кројфа, у каталонском клубу радили Ринус Михелс (71-75,76-78) и Луис Ван Гал (1997-200,2002-2004).  У последњих 40 година 19 сезона на клупи „Барсе" били су Холанђани а кроз клуб је прошло најмање 30-так играча из Холандије. Сада је, пре свега захваљујући идејама и утицају Јохана Кројфа, ситуација таква да „холандска школа на шпански начин" може да надјача традиционални холандски стил чија је главна карактеристика офанзива. Холандија је својевремено, почетком 70-тих година прошлог века, лансирала „тотални фудбал", селекција која је играла два узастопна финала на светским првенствима 1974. и 1978. имала је надимак „механичка наранџа" због извесног аутоматизма са којим је играла, али чини се да су Шпанци, временом, усавршили  тај модел и сада би се могло говорити о „црвеној механици" јер „Ла Роха", како Шпанци зову своју селекцију, игра специфичћан фудбал који би многи да копирају, али једноставно не могу.

То је шпански фудбал са Кројфовим печатом.