"Орлови" без репова

Немам сазнања да је било неких проблема 1950,1954. или 1958, али од 1962. увек је било мањих или већих неспоразума који су потискивали у други план игру, резултате и добре играче којих је у прошлости и те како било. У Чилеу 1962, после уласка у полуфинале, руковоство је пред меч са Чехословачком затражили дозволу из земље да се играчи премијару са неких 5.000 долара, али је стигао енергични одговор у стилу „Ни говора, знају ли они колико зарађују наши рудари". Не кажем да је утакмица са Чехословачком изгубљена (1-3) због тога, али до играча је већ била стигла прича о „неким парама" а неиспуњења обећања фудбалерима увек су бумеранг.

Иста ствар поновила се 1974. у Немачкој.Миљанић и његов бројни стручни штаб који није могао да стане на клупу морали су да гасе пожар који је изазвало руководство неиспуњеним обећањем око премија. У Шпанији 1982. саплела нас је „афера копачке", ФСЈ је имао уговор са једном фирмом, играчи са другим произвођачима. Радили су ималини, ципеле су префарбаване, „Пума" и „Адидас" водили су свој пропаганди рат преко ногу наших репрезентативаца. Опет не тврдим да смо испали у првом кругу (само) због те афере, али да је атмосфера била здрава-није.

Када смо се 1990. опет појавили на Светском првенству, репрезентацију је већ тресла грозница распада државе. Иако су играчи стоички подносили нимало пријатну ситуацију о чему имам сведочанство из прве руке јер сам те 1990. био прес-офицер ФСЈ, услови су били апсолутно нерегуларни, пре свега због штампе која је бушила и рушила где год је могла.Колико год су играчи били јединствени, штампа је-од Љубљане па до Триглава-била све друго осим тога. У таквој ситуацији испадање на пенале од Асргентине у четвртфиналу било је сјајан резултат.

Релативни мир репрезентација је имала у Француској 1998, али је било прича да екипу не саставља селектор Слободан Сантрач, да је „црногорски лоби" у Савезу утицајнији више „него што треба". Осим тога, била је то последња шанса за једну сјајну генерацију која је била искључена са ЕП у Шведској и због санкција пропустила Мундиајл у САД 1994 и ЕП у еднглеској 1996. Резултат је био коректан, прошла се група а пораз од Холандије у осмини финала са  2-1 после промашеног пенала (Мијатовић) и примљеног гола у 90. минуту спада у оне поразе после којих се нема шта приговорити екипи.

У Немачку 2006. отишли смо као Србија и Црна Гора иако је у мају те година Црна Гора својим референдумом осамосталила и Србију. Црногораца није било па су играли само Срби, као и у Монтевидеу 1930 (о чему ћу неког од наредних дана).Дакле, Србија у Јужној Африци игра први пут као самостала џава али Срби су по трећи пут учесници светских првенстава. Када је већ о куриозитетима реч, наш капитен Дејан Станковић игра трећи мундијал са трећом државом, или бар трећом верзијом имена:СР Југославија, Србија и Црна Гора, Србија.У Немачкој није било проблема око пара, али јесте око односа, од теме „тата и син" коју је наметнуо  селектор Илија Петковић позивањем свог сина Душана(који је на крају морао да откаже)  до сукоба „ега" у свлачионици, недисциплине играча  на терену и ван њега.

После свих тих искустава, звучи готово необично што је Србија стигла у Африку без репова.Нема неспоразуме, неиспуњених обећања, зависти...Нема ни заборављених играча, нико не критикује селектора. Да ли ће та, за наше прилике, „ненормална" атмосфера допринети да „орлови" високо полете у Африци ? Биће јасније већ сутра, после меча са Ганом.

Узгред, ако Србију видимо као настављача традиције учешћа Југославије на претходним мундијалима, Гана ће бити 26. ривал и тек трећа афричка репрезентација са којом  се наши играчи срећу. Прва је била Заир 1974 (9-0 !), друга Обала Слоноваче (2-3, 2006.). Од првог појављивање једне афричке земље на светском првенству (Мароко у Мексику 1970. под вођством нашег некадашњег репрезнтативца, голмана Благоја Видинића), укупно је 12 афричких селекција играло у завршници мундијала:  Камерун (5 пута, 13 утакмица), Нигерија (3 пута, 11 утакмица), Мароко (3 пута, 13 утакмица), Тунис (4 пута, 12 утакмица), Јужна Африка (2 пута, 6 утакмица-без ове са отварања), Египат (2 пута, 4 утакмице) , Сенегал (једно учешче,5 утакмица), Того, Обала Слоноваче, Ангола, Гана и Заир (по једно учешће и по 3 меча).

Све афричке селекције одиграле су укупно 84 меча (беy ових у Јужној Африци)  и добиле 17, неких 20%. Ремијем је завршено 25 утакмица, изгубили су 42.Дали су 78 голова а примили 137. Истина, биланс им знатно кваре она прва учешћа када су афрички тимови углавнмом служили за гол-разлику, али без обзира на евидентни напредак ни једна афричка селекција није стигла даље од четвртфинала.

Дакле, све упућује да би „орлови без репова" требало да прелете Гану.

-------------------

Да ли сте знали ?

-У квалификацијама за Јужну Африку играло је 5.600 фудбалера.Рекордери су Колумбија, Боливија и Перу који су користили по 56 играча.

-У квалификацијама су пала 2.344 гола,или 2,75 по утакмици.То је најнижа цифра у последњих 20 година.

-Укупно 200 репрезентација одиграло је 853 утакмице, 6 мање него за 2006. Највише мечева било је у Европи (268) и Африци (202).

-Чак 348 голова (један од сваких 7) давали су играчи са бројм 9. Следе их „десетке" са 14 погодака мање док су „једанаестице" дале 257 голова.

-На клупама учесника квалификација седело је 275 селектора.Највише је било Француза (14), Холанђана (12), Бразилаца и Немаца (по 10)