Игра наших живота: Фудбал, коначно!

Када је, на дубиозан начин, потпуно супротан прокламованим али и интимно одабраним вредностима своје касније владавине, Хадријан постао император Рима, овај владар-мудрац одлучио је да обустави експазионистичку политику свог поочима Трајана, владара-ратника. Уместо да буде ко зна које по реду оличење вечитог Марса, Хадријан је мирољубивим настојањима желео да цивилизује (или хеленизује, јер је у Грчкој видео савршенство у исечку времена које данас зовемо антика) свет. Хтео је да му наметне једнообразје опхођења, али једно које ће бити прихваћено вољно јер неће рушити физичка бића, случајности географије или прохтеве богова или предака Германа, Парта, Египћана, Јевреја, Арапа...

За време његове власти, на римском новцу биле су исписане лепе речи Humanitas, Felicitas, Libertas (хуманост, срећа, слобода). Припадале би свакоме, чак и онима који не држе у рукама или сламарицама тај новац.

Селеукидско царство, Омејадски калифат, Канат Златне хорде, Могулско царство... Грандиозне империје које су се успињале пре и после Рима нису, чак ни збирно, имале његов историјски домашај. То је зато што је идеја – а Хадријан је у то претворио троми и големи Рим – лишена тежине и трења. Можете је добацити и допремити где год.

Тако је Рим избегао страшну скамењену судбину, некада грандиозних и светих, али тада већ поодавно ирелевантних градова какви су били Вавилон или Теба. Уместо на седам брежуљака, Рим ће се простирати на седам континената.

Сваки град биће Рим, сваки човек Римљанин. Хадријан је први човек који је Рим назвао Вечним градом. Биће вечан као што је и непомични цвет вечан, јер пре него што струк и круница увену, ветрови ће већ развејати нова семена.

Али ти ветрови, барем не тада, неће дувати ка северу. Каледонце, ишаране Пикте, непокорне као прамен оштре косе, није могао да пацификује. Њима није била намењена помирљива рука просвећеног апсолутисте. Да би заштитио своје дело од њих, Хадријан је направио најчувенији римски лимес у историји, Хадријанов зид, који је преко трбуха Британије спајао Северно и Ирско море.

Међутим, Хадријан је умро и потом су уследили, као и код сваког великог човека, векови славе а одмах за њима хиљаде година заборава. Али, са или без Senatus Populusque Romanus инсигнија или барјака, са познавањем Вергилија, Августа и Цицерона или без њега, свет јесте постао Рим. Или је Рим постао углађена навлака света. Како год, потомци варвара постали су нови цивилизатори.

Телевизија, телефон, пеницилин, клонирана овца... Дела Каледонаца, сада већ Шкота. А ту је, наравно, и прво познато удружење грађана које је себе називало фудбалским клубом.

Џон Хоуп је био седамнаестогодишњак, намерен да постане адвокат. Имао је једну љубав због које његово име (Hope - Нада) има карикатурну форму имена која се дају цртаним ликовима, у складу са њиховим особинама и навикама која ће тек стећи и која на рођењу свакако нису могла да буду евидентна (тако имамо Обеликса чији је задатак, да преноси стећке, базиран на његовој обелискној грађи). Волео је фудбал, толико да је 1824. године основао Foot-Ball Club of Edinburgh. Чланови, адвокати, рачуновође и лекари којих је у једном тренутку било 78, састајали су се суботама и играли игру у којој је, према наводима који постоје, некада учествовало 39 играча са обе стране (ваљда нико није хтео да преседи једно поподне).

Шутирање испод колена је било дозвољено, као и подизање рукама лопте са тла између голова сачињених од пободених штапова. Саплитање је било забрањено, али не и држање и одгуривање противника.

Од чланарине је плаћано одржавање терена и услуге дечака који је надувавао лопте. Након фебруара 1841. године, чини се, клуб престаје да постоји.

Единбург, иако у сваком смислу секундаран фудбалски град у односу на Глазгов, овде се не зауставља. На Универзитету у овом граду основан је фудбалски клуб 1828. године, који је постојао осам година.

Касније су се ствари залауфале. Од 1830. до 1860. године постојало је, а ово је најнижа апроксимација, око сто екипа разних структура и форми. Највише их је било у Јоркширу и Ланкаширу (током четрдесетих више од 50 одсто свих екипа у Британији налазило се овде). Одмах потом је ишла Шкотска, па Хемпшир и напослетку Лондон. На другој страни, подједнако фигуративно и буквално, југозапад Енглеске није имао фудбалских тимова.

Овде смо суочени са посебним парадоксом. Јоркшир и Ланкашир су на северу Енглеске, који је био наглашено индустријализован – економија југа је била више меркантилна и агрикултурна. Посебно током периода познатог као „гладне четрдесете", радници су били изнурени и демотивисани. А опет телесне и, још важније, духовне енергије за фудбал увек је било...

Током тридесетих година Алверстон, град у Камбрији, имао је два тима – Ulverstone Leathermen и Ulverstone other trades (екипа кожара и екипа разних занатлија). Дадли, град у Западном Мидлендсу, имао је такође два тима, Вајт Лајон и Барли Моу. У Шкотској су играли Динстон Котон Мил и Блердрамонд Естејт, Дерби је играо у Дербиширу а Лестер у Лестерширу.

Четрдесете су виделе Бирмингем Атиник Институшн, Единбург Џентлменс Сервентс, Единбург Вејтерс, Единбург Чермен, Манчестер Атенијум (Џимнастик Сосајети)... У Ланкаширу су играли Кингс Гардс, Бодигардс клуб, Фир-Нотс клуб и Кронкишем Чемпионс Сосајети. Ерли Рајзерс су били стационирани у Њукаслу, Тотис су били један од најстаријих тимова у Јоркширу, а Лајт Драгунс из Сарија су један од најстаријих тимова који су чинили војници.

У педесетим имамо тимове познатих имена (али само имена), Фудбалски клуб Саутемптон и Фудбалски клуб Винчестер. Ту су и Глазгов Селтик Сосајети, Блеби Јут, Ендерби...

Екипе су склапане на пет начина. Највише је било тимова који су били базирани на географским и административним поделама, односно местима где фудбалери живе. Најчешће су у питању биле грађанске парохије (civil parish), али су понекад играли једни против других и делови самих парохија, што је био случај у Ешбурну (Ashbourne Upwards и Ashbourne Downwards) и Ајзлију (East Isley и West Isley). Само у једној инстанци, у Лестерширу, два села су играла једно против другог.

Разлог распрострањености овог типа тимова вероватно се може пронаћи у чињеници да је фолк фудбал из ранијих периода био базиран на овом принципу – у многим играма је циљ био да се са лоптом пређе граница парохије. Мишљење је да ово има везе са старим beating the bounds обичајем.

На Асеншн деј (у нашим крајевима познатом као Спасовдан или Вазнесење Христово) је постојала пракса да старији чланови заједнице воде у шетњу омладину, обилазећи границе парохије како би ове остале запамћене и утиснуте и у будућности.

Ови тимови су своје патроне у великој мери имали у локалним власницима пабова, чији интерес спортске активности у њиховој близини није неопходно објашњавати. Често су сами спонзорисали и организовали мечеве, а међу наградама за победнике нашле би се сваковрсне ствари (и не само ствари, јер је у макар једном познатом случају награда било прасе). Многе екипе су своја седишта управо имала у тавернама.

Мање школе су играле фудбал у великој мери, посебно у Шкотској и Лондону. Бремам Колеџ, Форест школа и Ричмонд Гремер су играли фудбал у асосијејшн форми, док је Сент Питерс школа у Јорку играла игру базирану на ономе што ће касније постати рагби.

Следећи по заступљености типа организације били су сами фудбалски клубови, чије порекло је било троструко. Први су били они чији су се чланови окупљали искључиво да играју фудбал. Ту имамо два одвојена таксона. Ту су клубови фудбалера нижих друштвених сталежа, који су се, опет, окупљали око пабова и који су вероватно били прилично ефемерни у важности и трајању, као и клубови које су оснивали „стари дечаци" (old boys), односно бивши ученици јавних школа. Тако су некадашњи полазници Рагби школе основали фудбалски клуб Ливерпул крајем педесетих, а у исто време је настао и Форест, лондонски тим за који су играли некадашњи ученици Хароу школе.

Други тип су клубови ширег деловања, активности и интересовања, међу којима је био и фудбал. Тако је Бирмингем Атиник Институшн нудио часове читања, писања, говорништва, аритметике... Ерли рајзерс (Early Risers – Ранораниоци) су екипа која је била активна 1848. године. Сваког дана у шест ујутру окупљали су се на градском вресишту у Њукаслу како би играли фудбал, али и слушали предаваче.

Последњи тип чине тимови настали из крикет клубова, односно клубова посвећених другом спорту. Такав је био Фудбалски клуб Сари, настао 1849. године.

Вилијам Денисон је оснивач клуба, познат као писац књига о крикету. Он није ишао у јавну школу, те утицај тог фудбала на онај који је играо Сари не постоји.

Садашњост није обликовала овај клуб, али јесте прошлост. Верује се да је овај клуб желео да настави традицију Џимнастик Сосајетија, што потврђује и чињеница да су оба клуба играла фудбал са тимовима од 22 играча. Правила Сари фудбала је било само шест, од чега су се само три тицала саме игре (једно је од играча захтевало заједничку вечеру на крају сезоне).

Шутирање противника није било дозвољено, али то је једина децидирана забрана насиља. Лопта се на почетку меча подбацивала на центру, а победник је био тим који би први постигао гол, односно шутнуо лопту преко конопца (goal ropes). Ограда је опкољавала терен. Ако би је лопта прешла, поново је подбацивана на средини терена, у равни са местом њеног изласка са игралишта.

Војници су формирали сопствене тимове, највише у Хемпширу. Играли су у три различита модела, односно суделовали су у три варијетета мечева. Противници би им били локални цивили, враћали би се у школе које су похађали и играли против ученика или би играли међусобно, користећи углавном правила базирана на оним са Итона или Рагбија. Током Кримског рата војници, који су се опорављали на Острву Вајт у Ламаншу, играли су фудбал. Grenadiers 3rd Battalion, 1st Battalion Rifles или Edinburgh 93rd Highlanders су неке од јединица са тимовима, а ту можемо да додамо и тимове Parkhurst Barracks и Winchester Garrison Officers. Фудбалска активност забележена је и у Санбери војном колеџу и у Краљевској војној академији.

Последњи тип тимова био је онај базиран на занимању фудбалера. Највише их је било у Шкотској, а играчи су углавном били таковани skilled workers (радници са посебним вештинама), као кројачи у Рагбију или штампари у Дербију.

Уопште узев, фудбалу је почело да иде добро. Узимао је себи све већу културну и друштвену важност. Томас Вебстер је 1839. године насликао "Фудбалску игру", уље на платну које приказује дечаке у потери за лоптом и омаленог голманчића који стоји пред њима, очекујући скори тренутак када ће се наћи под њима и њиховим ђоновима. Ово је једно од првих уметничких дела које представља визуелни дитирамб у част фудбала.

Медији су све чешће писали о фудбалу, често описујући неке са њим везане бизарерије.

Локалне новине су 1838. године писале о специфичном случају сомнабулизма у Лидсу. Младић је устао у сну, прошетао се неколико пута дужином своје собе, а онда пао низ степенице и повредио врат. Тај призор је толико уплашио његову мајку да је индуковао прерани порођај. Објашњавајући касније овај случај, момак је рекао да је сањао да јури за фудбалском лоптом.

У августу 1840. године забележен је меч, са четири играча на обе стране, којима су ноге биле увезане у размаку од 15 инча, а руке потпуно свезане. Тадашњи листови су пренели да је победник меча као награду добио сир.

У октобру 1857. године магазин "Ноутс енд Кверис" писао је о необичном свадбеном обичају. Фудбалска лопта је стављана пред младу по изласку из цркве. Потом би јој супруг наредио да је шутне, чиме је симболично отпочињала њена послушност и сервилност. Рекли смо да је обичај необичан, не и прогресиван, па ни симпатичан.

Исте године у Бервику је приведена група дечака која је играла фудбал људском лобањом. Истрага је довела до младе девојке, која је признала да је нашла људске кости на улици. Сакрила их је у нади да ће их продати, али су лобању пронашли дечаци, а затим јој пронашли и намену.

Фудбал је постајао толико присутан, да му је статус драгог обичаја доносио пажњу посетитеља и пролазника кроз Британију. Тако је, ваљда, и најављено опијајуће својство фудбала које ће га, у правом fin de siècle духу, и расплинути светом, као људске честице одапете јаким кијањем.

Војници у пратњи маварског емисара из Марока, који је био у посети 1860. године, играли су фудбал. Међутим, нису имали адекватну обућу, због чега је међу њима, али и онима који су их посматрали, много смеха изазвао сваки јачи шут, јер би заједно са лоптом ваздухом летела и папуча са ноге која је тај шут остварила.

Штампа је често коришћена за организовање самих фудбалских мечева. Тимови би слали писма новинама, изазивајући одређену или било коју екипу на дуел.

Када би позив био прихваћен, наредна фаза је била састанак тимова на којима би били договорени општи услови меча – датум и време утакмице, место, број играча, број голова потребних за победу или временски лимит меча и сам његов улог. Постојали су и веома специфични захтеви, као када би екипа тражила да ниједан играч противничког тима нема телесну масу изнад њима прихватљиве. Договор је потврђиван вербално, али неретко и у званичној форми, потписивањем уговора.

Најважнији елемент у организивању утакмици био је улог (stakes), који је могао да буде све, од златних медаља до буради вина. Некада је имао друшвени карактер, као када би поражени тим плаћао вечеру победнику. Наравно, најчешће је то био новац.

Тимови су могли да имају од једног до 30 играча. За победу је најчешће било довољно постизање два гола ("best out of three/best of three" форма), мада је и тај број варирао од једног до 11 погодака. Осим овог модела одређивања победника, као и наравно уобичајене временске међе, постојала је и мешавина. Тако је у дуелу између тима Универзитета у Единбургу и локалних војника победник био тим који први постигне три гола или који постигне више голова до пет часова поподне.

Постојале су четири врсте голова у овом периоду, који су често генерички називани и game. Први су били објекти, односно грађевине или брда, тачније ма какве Земљине избочине. Далеко најчешћи тип голова били су bounds, како су из звали у Енглеској, односно the hailing point у Шкотској. Беху то имагинарне линије повучене између два штапа пободена у земљу, дуж целе ширине терена. Циљ играча је да шутну лопту преко ове линије.

Постојао је и модерној зеници уобичајенији гол, означен стативама или одећом играча, разноразних ширина (неки су били широки једва две стопе). Последњи тип су голови код којих је погодак бивао постигнут шутирањем лопте преко пречке.

Постојао је и секундарни метод постизања поена, познат као bye или by-goal. Није најјасније како се до њега долазило – тако ће вероватно остати довека – али постоји претпоставка да је у питању тачдаун иза гол линије противника, са стране самих голова.

Постојао је чест термин у овом фудбалу обичног света чије значење, отприлике, знамо. Headland је био израз за крајње границе терена, а потиче из пољопривреде, јер је такође у 19. веку означавао крајеве њиве, просторе необрађене и недирнуте ралом.
Крајеви терени могли су да буду удаљени и до 620 јарди, али су игралишта углавном била краћа (око двестотинак јарди се чини као нека прећутна норма). Ширина терена је готово искључиво завидила од хирова природе или навика људства (жбуње, живице, утабане стазе...). Једино је у Шкотској, у периодима осеке, у песку цртана граница терена.

Осим четири врсте голова, имали смо и четири врсте отпочињања самих мечева. Place kick (шут са земље) који иде ка противнику, уместо као данас где се лопта враћа свом тиму. Други метод је био постављање лопте на центар и накнадно удаљавање два тима. На знак, они би јурнули ка лопти и борили се за посед. Постојало је подбацивање лопте између тимова, поново подједнако од ње удаљених. Последњи начин отпочињања утакмица, посебно популаран у Ирској и северноисточној Енглеској, био је упаривање противничких играча, који би чекали убацивање лопте како би почели да се рву. Они који остану на ногама крећу у напад.

Врсте играног фудбала су варирале, са разликама отприлике онолико очигледним колико и између божићнег јутра и јулског сутона. Постојале су веома грубе игре са обилатим коришћењем руку. Међутим, као на пример у Шкотској, на Глазгов колеџу или Универзитету у Единбургу, игра је могла да буде веома питома, са стриктним шутирањем лопте и правилом о фер хватању. Тек у другој половини педесетих година у овим крајевима (посебно у Единбургу) игра слична рагбију постаје популарнија, а њу су играли Академикал клуб и Мерчистон Кесл школа.

Први судија у фудбалу у јавним школама појавио се на Итону 1845. године, али то је било четири године касније него што се судија спомиње на мечу у Рочдејлу, у коме је Бодигардс клуб играо против Фирнотс клуба (Fear-noughts Club или Клуб неустрашивих).

Судија је био присутан и на једној од првих интернационалних утакмица икада одиграних, на мечу између енглеских и шкотских студената на Универзитету у Единбургу, одиграном 1851. године. Кажемо једном од првих, јер је 1850. године посада британског брода Хералд наишла на Арктику на групу припадника домицилног становништва, по свој прилици Инуипат Ескима. Дуван је мењан за месо ирваса и чизме од коже фока. Онда су новодинстани пријатељи одиграли фудбалски меч, у коме су Енглези поражени без већих тескоба.

Али све ово био је прелудијум. Свака велика цивилизација – велика не због простирања већ због силине остварених дела и хитрине умова које је дала – наслањала се на реку. Нил, Еуфрат, Тигар, Ганг, Јангце... Шиф. Египат, Сумер и Акад, Индија, Кина... Шефилд.

Прва велика, недвосмислено најзначајнија фудбалска култура, створена је средином 19. века у индустријском граду у Јоркширу.

А недовољно људи то зна (ако и једна особа то не зна, то је већ превише). Недовољан је број оних који му одају почасти коју захтева и заслужује. Шефилд је краљ, али један који, без престола и тропара, седи на хоклици.

Све дотле и довде, фудбал је хватао залет. Вековима, миљама, лигама, кубитима, да би коначно стигао ту. У Шефилду фудбал, онај који сте јуче гледали, о коме ћете данас причати а који ћете сутра играти, коначно је почео...