Тактичка анализа игара Велса на Европском првенству

Бацање мртве мачке на сто. Ово је назив за маневар - веома моћан када је добро калибрисан - који се користи у маркетингу, познат међу најпознатијим волшебницима односа са јавношћу. Користи се када расправа иде у корист вашег супарника. У мањку аргумената, изговорите нешто потпуно неочекивано, нечувено чак. Сви одједном размишљају само о томе (о баченој мачки на столу), нипошто о аргументима, а моментум вашег противника је неутралисан.

Фудбал има нешто слично. Колоквијално га зову „план Ц". То није примарна идеја или систем, није ни алтернативно решење, већ нешто треће, екстремно и неслућено. Пример - Жозе Морињо је дерби града Манчестера, јурећи резултат против до тада веома доминантног Ситија, завршио са четири нападача. Успело је, пошто је последње минуте екипа Пепа Гвардиоле провела притегнута у свом казненом простору.

Међутим, ова реакција Мориња, који је титулу првака Европе са Портом освојио у 4-3-1-2 и који је модерни 4-3-3 користио са таквим успехом у Челсију у првом мандату (две формације сматрају се „његовим" формацијама), је знак подређености. Реакција рањеног и надмудреног.

Србија у Кардифу мора да избегне „план Ц". Мора да избегне и „план Б". Србија у Кардифу мора да остане у „плану А" (какав год он изашао из глава Славољуба Муслина и његових сарадника), јер ће само то значити да је контролисала утакмицу против веома доброг противника. Без тога, скоро је немогуће замислити да ће позитиван резултат доћи.

Велс је тим који контролише своје мечеве. То не значи да увек контролише посед. То значи да је то тим који успева да се наметне у све четири фазе игре (офанзивна и дефанзивна организација, офанзивна и дефанзивна транзиција). Тако је стигао до полуфинала Европског првенства у Француској – у неким круговима познат и као "Сви осим Србије" шампионат – свог највећег успеха.

Фудбал на националном нивоу је доста рудиментарнији од клупског, структуре су доста простије. Селектори и тренери, природно, имају доста мање времена са играчима од клупских колега и тешко је применити комплексније идеје. Ту је и чињеница да је немогуће купити фудбалере жељених атрибута, као у клупском фудбалу (или у европској репрезентативној кошарци). Радите са оним што имате, у кратком времену које имате.

Многи тренери из тог разлога одлучују се за изклишеирана решења, на приближно идентичан начин обликован фудбал који делује као да је покупљен са рафа неког мегамаркета или аутлета. Тако је како је. Време иновација на интернационалним такмичењима (СП 1958, 1962, 1966, 1986 - само су неки од примера) је прошло.

Системи који доминирају су 4-2-3-1 и 4-3-3 (4-1-4-1, 4-1-2-3, како желите). Девијације од норме су ретке. На недавном Европском првенству у Француској не више од пет екипа је одступило од овога. Међу њима је био и Велс.

Крис Колман је у тренерској каријери играо само једном са три централна бека. Беше то последњи дан сезоне 2005/2006, када је Фулам савладао Милдзбро. Разлог због кога је одлучио да то уради са Велсом јесте прагматичан и разборит. Играјући на овај начин, у базичном 3-4-2-1 систему, потенцијал Гарета Бејла могао је да буде савршено искоришћен. Иза и поред фудбалера Реал Мадрида, правећи савршену платформу за њега, стајали су фудбалери комплементарних квалитета. Имали сте скоро никад аљкаво додавање Џоа Алена, енергију и дисциплину Џоа Ледлија и интелигентна вертикална кретања Арона Рамзија.

Нападач, ко год он био (мењали су се Воукс и Робсон-Кану), играо је као такозвани „стреч" нападач или латерална лажна деветка, крећући се ка боковима терена, развлачећи одбрану ривала и правећи простор за Бејла.

Бејл има веома разноврсна кретања, што је амалгам његовог разумевања фудбала и слободе која му је подарена. Тражи простор између линија, напада простор између позиција (најчешће онај далеко најрањивији, између бека и најближег централног бека), а често лопту и тражи ван блока противника, на крилним позицијама. Изразито га је тешко неутралисати.

Прилично разборито од Криса Колмана. Малтене некарактеристично од тренера који је, радећи у Реал Сосиједаду, пропустио тренинг и као изговор понудио покварену веш машину која је исцурела по читавом његовом стану. То би, можда, и било у реду, да новинари нису дограбили фотографије Колмана у дискотеци у раним јутарњим часовима.

Други пут, већ као селектор Велса, изгубио је пасош, због чега је пропустио лет за Македонију. Стигао је, некако, тек на дан утакмице, коју је његов тим изгубио са 2:1.

Колман понекад личи на оног пријатеља вашег пријатеља, кога ви никада нисте видели, али вам се чини да га познајете јер вам се његове незгоде и пропусти стално препричавају уз кафу и смех.

Али урадио је одличан посао са Велсом. Ова репрезентација је играла четвртфинале Мундијала 1958. године - познатог по дебију бразилског 4-2-4 система на међународној сцени, играма мршавог дечака Пелеа и неигрању ухапшеног совјетског чуда Едуарда Стрелцова. Али од тог спектакуларног турнира у Шведској, па све до нимало спектакуларног турнира у Француској, није је, сасвим буквално, било нигде.

Фудбал (Постоје тачно седам модерних и релевантних врста фудбала. Овде мислимо, наравно, на онај најпопуларнији, association football) је у Велс стигао преко енглеског Чешира, али се није најбоље примио у први мах. Истина, Велс је 1876. одиграо са Шкотском други међународни меч у историји фудбала (од 1872. године до тада Шкотска и Енглеска су искључиво играли међу собом), а Рексам је у мечу са Друидсима у финалу велшког Купа 1878. године био, уз Кембриџ универзитет и Нотингем Форест, једна од првих екипа која је користила чувену пирамиду (2-3-5 формацију).

Међутим, фудбал је виђен као „енгески, империјалистички спорт", а Велс, за разлику од Шкотске, од својих империјалних веза није имао превелику корист и увек је (с правом) осећао да је у подређеном положају. Због тога су у овој земљи, желећи да се разликују од Енглеза али да се не одвајају потпуно од англогофоне културне норме, почели масовније да играју рагби (дакле, ону другу, али мање популарну и распрострањену врсту фудбала).

Тај сјајни тим из 1958. године је имао легендарног Џона Чарлса, овај има Гарета Бејла. Али и не само њега. Много је ту још квалитетних фудбалера. Још важније, много је ту квалитетних фудбалера који играју са јасном и интелигентном идејом.

Пре него што ће доћи на клупу Велса, Колман се суочио са трагедијом. Његов пријатељ и бивши саиграч, селектор Велса Гари Спид, извршио је самоубиство. Колман је преузео посао, али нерадо и нелагодно. Увек је, а то је утисак целокупне јавности био у том моменту, осећао нелагодност. Као да је, наводи се у једној књизи која се бави репрезентацијом Велса, желео само да ради ствари на Спидов начин, као да би све друго било издаја, као да играчи ништа друго не би ни прихватили.

Колман је први селектор Велса који је почео своје селекторовање са пет узастопних пораза. Међутим, септембар 2012. године и убедљиви пораз баш од Србије у Новом Саду (6:1), променио је све. Тачније, Колман је прихватио да мора да промени све. Ствари мора да ради на свој начин.

А какав је то начин?

Након што је W-M изумрео, тамо негде око Светског првенства 1966. године, нико није играо са три централна фудбалера. Неки су играли са равном четворком, неки, као Италијани и Немци (који су прво почели са 4-2-4, али су брзо прешли на 1-3-3-3 са одбраном „човек-човека") са либером. Средином осамдесетих три централна бека се враћају на највећа могућа врата - играли су га и Билардова Аргентина и Бекенбауерова Немачка у финалу Мундијала у Мексику.

Три централна бека су освојила и Светско првенство 1990. и 1994. године (Бразил је углавном играо 4-2-2-2, али је у финалу са Италијом дефинитивно стајао у 3-5-2), Европско првенство 1996. године, а онда и Мундијал 2002. године (3-4-1-2/3-4-2-1 је извукао највише из невероватног нападачког трија „селесаоа" – Роналдо, Ривалдо Роналдињо).

Али играње са три централна бека, из разлога који су можда и сувише компликовани да би се о њима сада расправљало овде, данас је доста ређе. Луј Ван Гал је играо 3-4-1-2 у Бразилу 2014. године, који је без лопте постајао веома на човека оријентисани 5-3-2. Просечан тим стигао је до трећег места на свету. Дакле, ту и тамо, функционише.

Колман је побегао од 4-3-3 током квалификационог циклуса. Победа на Израелом у Хаифи (3:0) учврстила је његово и уверење свих осталих да је 3-4-2-1 прави пут.

Када се брани у релативно високом блоку (високој зони), Велс је стајао у 5-2-3 структури. Рамзи и Бејл би се прикључивали у првој линији блока, трудећи се да стоје хоризонтално компактно. Циљ није било толико остваривање приступа лопти и тражења прилике за примену пресинга, већ блокирање линија додавања ка средини.

Тимови углавном у првој линији пресинга имају два фудбалера (два нападача или нападача и једног везисту, као у 4-2-3-1 или 4-1-4-1 системима), због чега наш тим, који наравно такође игра са три централна бека, има увек бројчану предност у првој фази поседа (у такозваном „билдапу"). Сада то не би био случај, што може да се реши на неколико начина - да се избаци прва фаза поседа, односно да се лопта одмах шаље напред од голмана (тако бисмо изгубили део контроле о којој смо раније говорили), да се један од крилних бекова прикључи централним бековима (тако бисмо изгубили нападачку ширину, пошто крила у Муслиновом 3-4-3 играју у полупросторима у поседу) или да се централним бековима прикључи један од везиста (што би Србију оставило само са једним, усамљеним и изолованим фудбалером у везном реду).

Два централна везна фудбалера, Ледли и Ален, били су оријентисани на најближег противничког играча, а то су били у крилни бекови. Због тога су они, веома често у овим ситуацијама, излазили високо, притискајући носиоца лопте у нивоу везног реда. Крилни бек на супротној страни би у тим случајевима одлазио ниже и постајао би привремено део последње линије . Овај механизам се назива „осцилирајућа" или „њишућа четворка" и са великим успехом ју је користила и Италија (због чега је често изгледало да се „Азури" бране у 4-4-2), а сада је у Лиги шампиона оруђе веома квалитетног тима Ростова.

Када бочни фудбалери не би излазили високо благовремено, што се дешавало посебно у поодмаклим фазама мечева, Велс би био посебно рањив на крилима у каснијим фазама поседа ривала.

Колман посебно инсистира на компактности, коју неки сматрају и основним дефанзивним принципом. Вертикална компактност (раздаљина између нападача и последњег централног бека) и хоризонтална компактност (раздаљина између најдаљих фудбалера на обе стране) су обичне биле веома добро одмерене. Међутим, просторна компактност (која означава компактност унутар самог блока) није увек била оптимална због дефанзивне оријентације везних фудбалера, који би одлазили предалеко пратећи своје директне ривале. Ето нечега што би, ако се понови, Душан Тадић, па чак и Немања Матић, могли да искористе...

Уосталом, ко други него фудбалер Саутемптона, који је створио више прилика у Премијер лиги без асистенције (31) него иједан други играч (о његовом учинку у квалификацијама од три гола и пет асистенција у прва три меча беспредметно је говорити). На другој страни, Немања Матић је у овој сезони остварио више асистенција (5) него у прве две сезоне у Челсију здружено.

Што се тиче игре са лоптом Велса на Европском првенству, она је имала одређени образац. Први пас је увек, када је то било могуће, ишао Џоу Алену, најчешће у леви полупростор (вертикална колона терена између крила и центра). У континуираном поседу Велс се трудио да користи што више од око 8.000 квадратних метара колико нуди фудбалско игралиште. Два или три играча стајала би на офсајд линији, док би крилни бекови на обе стране, где год била лопта, стајали уз аут линију. Зонска одбрана оријентисана на човека доминирала је Европским првенством у Француској (што је и логично, пошто је много лакше увежбати је и извести него, рецимо, позиционо оријентисану зонску одбрану), па је Велс, играјући овако, отварао много простора у одбранама противника. Сви знамо ко је то користио...

Велс је био веома директан у офанзивној транзицији. Решења за пас су се веома брзо тражила у другој трећини терена, посебно ако је противник примењивао интензивнији контрапресинг. Када смо код овог сегмента игре, познатог и као gegenpressing или, у нашој земљи, пресинг по изгубљеној лопти, Велс се њиме није превише замајавао. Када би препустио посед, уместо кретања у њено поновно освајање користећи било који од четири контрапресинг механизма , Велс би се брже-боље враћао у дефанзивни облик.

У средњој зони, он је био 5-3-2/5-3-1-1, пошто се Арон Рамзи спуштао поред Алена и Ледлија.

На два меча у Француској, Велс је очарао. Прво је у групној фази савладао Русију са 3:0, што им је донело шести бод, прво место у групи Б и номинално лакшу половину костура.

Међутим, то је победа са астериском. Русија, са својим суморним индустријским фудбалом, била је једно од највећих разочарања турнира (заправо, ако се манемо еуфемизама, рећи ћемо да је била убедљиво највеће разочарање шампионата). То је био тим који је дао само два гола и примио шест, више него иједан састав.

Али меч са Белгијом, иако под Вилмотсом тако трагично лоше вођеном и даље сулудо талентованим тимом, нешто је сасвим друго.

У Лилу, Велс је блистао. Заједно са дуелима Немачка - Француска, Немачка - Италија и Италија - Шпанија, био је то једини дуел на турниру који ће се памтити по нечему другом осим резултатом и резултирајућем националном поносу карактеристичном за интернационални фудбал. Велс је победио резултатом 3:1. Био је то очаравајући спектакл.

Сутрашњи ривал Србије тада је показао невероватан степен флексибилности у игри са обе стране лопте. Константно су постављали нова питања и загонетке, на које њихов фаворизовани ривал није успевао да пронађе одговоре. Није чак стигао ни да замуцне.

Почели су са три играча у првој линији блока, који су имали троструке обавезе. Примарно су се оријентисали на линије додавања ка централним везним фудбалерима, Најнголану и Вицелу. Међутим, то су радили тако да увек имају приступ и централном беку ривала са своје стране (Бејл је, тако, увек био близу Алдерверелду). На све то, знајући да су њихови крилни бекови једини фудбалери који покривају бокове и да стога противник лако може да игра око њих, Бејл и Рамзи, који скупа вероватно имају седам плућних крила, постављали су се тако да увек могу да изврше притисак и на бекове противника, када ови постану потенцијална решења за пас.

Компликовано? Свакако. Успешно? Још питате...

У средњој зони, Рамзи се спуштао јер је, као и Ледли на левом боку, био задужен за покривање бока, заједно са Гантером на позицији крилног бека. Велс је тада стајао у 5-3-1-1 облику. Посебно је импозантна била лакоћа са којом је Велс прелазио из једне у другу фазу, из једног у други блок. Тако је, иако је лопта напредовала ка голу Велса, Белгија била потпуно безопасна.

Велс је флексибилан био и у поседу, када је презентовао оно што се назива динамична позициона структура у нападу. То значи да су играчи Криса Колмана, током нападачког процеса, неколико пута мењали свој облик.

Током напада, Ледли и Ален су често мењали позиције са Бејлом и Рамзијем, који су номинално били испред њих у 3-4-2-1 формацији. Ове промене су често имале фиксни карактер - трајале су дуже од једног напада - што је тактика коју ове сезоне у Борусији из Дортмунда често примењује Томас Тухел.

Велс је, такође, често нападао у 3-3-3-1 облику (Аустралија је играла у веома сличном 3-6-1/3-3-3-1 базичном систему на СП 2006. године са Гусом Хидинком, када је одушевила многе). Ледли је тада остајао као усамљени пивот између спољњих фудбалера, а Ален се померао између Рамзија и Бејла.

Робсон-Кану (у кога је у једном тренутку током меча ушао дух Јохана Кројфа - за више детаља погледати гол који је постигао) је имао јасан задатак да увек стоји између лопти најближих дефанзиваца. На тај начин је стварао конфузију код њих, с обзиром да су морали да оклевају јер нису били сигурни ко би требало да га чува. То је давало простор и време његовим саиграчима у нижим слојевима напада, што су они вешто користили.

У тренуцима када је Белгија постајало опаснија (дакле, опаснија, нипошто и опасна), Бејл се спуштао у претпоследњу линију и Велс се поново мењао, сада постајући 5-4-1 (систем у којем се брани и селекција Србије). Овим се добила боља дефанзивна ширина, али компактност није компромитована.

Иако су имали инфериорније играчке ресурсе у односу на већину ривала на овом турниру, Велс је стигао до полуфинала. Све захваљујући интелигентном приступу и дисциплинованој изведби истог.

Играли су добро у свим мечевима. Утакмица са Белгијом била је импресивна. Не постоји други начин да се то каже. Србија такву утакмицу није одиграла јако друго времена. Ко зна, можда је баш сада време...