"Окупација" Базела и највећи мит европског фудбала

После 24 сата путовања, са свим паузама, преседањима и контролама, "клацкања" по Србији, Хрватској, Словенији, Италији и Швајцарској, стигао сам у Базел.

Град на Рајни, трећи по величини у Швајцарској, после Цириха и Женеве, ове године је угостио најбоље екипе у Лиги Европе.

Мало, мирно место (око 170.000 становника) на један дан постало је стециште фудбалског света.

Десетине хиљада људи је дошло из Енглеске, а добар део њих није имао карту за меч. Далеко мањи број људи дошао је из Шпаније, како би бодрио Севиљу, која је део својих карата проследила Ливерпулу, јер није могла да их прода.

Claraplatz je био резервисан за шпанске навијаче, који су се ту окупљали пре одласка на стадион, док је Вarfüsserplatz током читавог дана било место за највећу журку у граду.

Хиљаде енглеских навијача, наравно, углавном из Ливерпула, уз потоке пива и песму чекало је утакмицу.

Иако је казна за димове била око 600 евра, навијачи у црвеном су их палили на сваких неколико минута. Полиција (а било је и "бобија" из Енглеске) није имала превише посла, па је на моменте са прозора околних зграда са осмехом на лицу пратила дешавања на тргу.

Потпуно одушевљење окупљене гомиле, изазвали су хероји њиховог клуба, Сами Хипија и Џејми Карагер, који су се појавили "у цивилу" међу најватренијим навијачима.

Песма, поливање пивом, бакље и димне бомбе... Сјајан штимунг пред одлазак на стадион, који се налази на неколико километа удаљености.

Карта на улици је могла да се купи за 650 франака тог преподнева. После два, три сата, цена је била 1.000 франака (препродавци нису желели да продају карте ни за 250 евра, 15 минута након почетка меча).

На путу ка Сент Јакоб Парку, већ поприлично пијани Енглези, имали су неколико испада. Било је оних који сасвим сигурно нису ни стигли до стадиона, јер нису могли да ходају праволинијски улицом од четири траке, а не белом линијом. Било је оних који су уринирали на околне куће уз узвике "We piss on the Swiss"...

Али није било никаквог озбиљнијег инцидента, чак су се поздрављали и аплаудирали навијачима Севиље, када би се срели на путу. Атмосферу нису успели да покваре ни киша, која је почела да пада, ни све јачи ветар.

Како је време одмицало, а велики број навијача остајао ван стадиона без карте, они су покушавали на све начине да се домогну трибине.

Тако је полиција привела двојицу навијача, једног млађег и другог, нешто старијег и искуснијег, јер су покушали (и умало нису успели) да се провуку испод заштитне ограде и прођу прву контролу.

Навијачи Севиље нису имали тих потешкоћа, дошао је мањи број људи, сви су имали карте и били су организованији. Просто, дошли су са планом, а не туристички.

Три четвртине стадиона било је у црвеном, док су у мањини били навијачи из Андалузије у белом.

Највећи мит европског фудбала

Можда је Севиља друго полувреме финала одиграла онако како само она уме ... Можда је Унај Емери генијалац... Можда су судије обликовале финале... Можда је Алберто Морено тактички сакат... Можда Роберто Фирмино још не зна шта значи играти у оба правца... Али, одговорност за пораз Ливерпула у Базелу није само на Емеријевој генијалности и храбрости његове екипе,  није на на људима у црвеном на терену, већ и на онима изнад њега.

Навијачи Ливерпула важе за једне од најбољих у Европи. Годинама се препричавају њихова извођења најпознатије фудбалске химне You'll never walk alone, њихова гостовања по старом континенту, сви причају о њиховој безусловној љубави и лојалности...

Али ретко ко прича о њиховој неспособности да помогну тиму када је најтеже, да препознају моменат и баш они преломе утакмицу.

Први пут када сам се сусрео са тим готово митским навијачима, било је у њиховој кући на Енфилду. На последњем мечу њиховог капитена, њиховог scousera – Стивена Џерарда.

Можда су моја очекивања била превелика, а можда је био и такав дан, емотиван и болан за све који су одрастали уз момка из Вистона који је, пречесто, и свакако не својом жељом, бивао изједначен са грбом на дресу који је носио (о томе неки други пут).

Упозорили су ме још у Манчестеру да не очекујем спектакл, да, заправо, у читавој Премијер лиги није атмосфера онаква какву сам замишљао... Веровао сам да Манкунијанци не могу бити објективни и да их мржња према Мерсисајду спречава да буду искрени.

Али...

После химне на почетку меча (и сада се најежим када помислим на тих неколико минута на Енфилду), све стаје! Тишина, мук... Ништа! Ако Ливерпул постигне гол, онда настаје потпуни хаос. Али, ако прими гол... Онда се тишина још јаче чује, иритира ушне шкољке.

Понека спонтана песмица, понеки гласић да се подсете и судије и играчи да и даље траје меч... И ништа више од тога. Ништа до самог краја, када је време за "лаку ноћ децо", за још једну химну пред фајронт...

Добрих сат времена је огроман део људи на стадиону остао како би аплаудирао и певао капитену, али су за тих 90 минута подбацили. Правдао сам их емоцијама, сећањима...

Све до Базела, када ми је постало јасно да је њихова репутација већа од њих самих.

После химне, до гола Данијела Стариџа нико се није чуо (осим Севиљиних навијача).

Иако су били у огромној мањини, навијачи Севиље су одржали час "колегама" из Енглеске. Имали су кореографију, махали су шаловима, правили спектакл... Али, најважније, поготово у финалу, у оваквом мечу, знали су када треба да погурају тим, када да их подигну, када да их носе песмом...

То је знао и Унај Емери... Тренер Севиље је током читавог меча подједнако обраћао пажњу на терен и на трибину... На сваких неколико минута је тражио подршку публике, енергично машући рукама, иако за то, заправо није било потребе. Знали су и они када треба да буду најгласнији, само их је подсећао.

Јирген Клоп је покушавао неколико пута да пробуди "своје", да их дигне на ноге, да осети снагу тог Копа... Безуспешно... Јесте, одговорили би навијачи сваки пут песмом, али она није трајала више од пола минута.

На моменте је деловало да је Немац разочаран подршком, која након изједначујућег гола, на старту другог дела игре, није ни постојала.

Многи ће помислити да је то зато што на стадиону нису били они "прави" навијачи Ливерпула, већ људи који су имали довољно новца да без проблема плате карту по 600, 700 па и 1.000 евра. Али не, ово су углавном били људи из Ливерпула, који годинама прате клуб свуда по Европи.

Мајстори су да направе фешту по граду, воле клуб, лојални су, прате га свуда по свету... То им нико не може одузети... Али, на стадиону, док екипа игра, поготово када резултат није онакав какав су прижељкивали, од њих нема никакве помоћи.

После хаотичне ноћи, пред Базелом је, мислио сам, остао нимало лак задатак... Хаос на сваком кораку, ђубре, поломљене флаше, конзерве... На железничкој станици је спавало више од 300 људи који нису пронашли смештај, или нису желели (могли) да плате ноћење које је коштало више од 120 евра.

Али, сутрадан, ништа осим застава Лиге Европе на једном од мостова на Рајни, није говорило да је претходне ноћи у том граду било више од 30.000 навијача из свих делова света. 

Чисто, беспрекорно, тихо... Енглези су се вратили на Острво да тугују, Андалужани пут Шпаније да славе... Сви су се вратили својим животима, па тако и Базел, који се показао као добар домаћин, свом миру и савршености.