Келтски генерал - Џок Стејн

Када бисте питали навијача Селтика да издвоји само једно име, играча или тренера који су током историје дуже од једног века задужили клуб из Глазгова, сви би без размишљања рекли Џок Стејн.

Џок Стејн је шкотски тренер, први протестант који је водио Селтик, са којим је клуб 1967. године освојио Куп европских шампиона. Поред славних британских клубова, Селтик је био први клуб са Острва који је узео титулу евроског шампиона. У периоду док је био на клупи „келта", Џок Стејн је узео девет узастопних титула шампиона Шкотске (од 1966. до 1974. године).

Прича о Џоку Стејну почиње у градићу Бурбонку у Шкотској, где је радио у познатим Ланкарширским рудницима угља. Стејн је рођен 1922. године и наставио је породичну традицију рада у рудницима. За Стејна фудбал је био начин да побегне из рудничких јама.

У једном интервјуу Стејн је рекао: „Сиђеш доле у јаму, миљу испод земље. Не видиш ништа. Немаш идеју ни ко стоји поред тебе. Ипак, тај који стоји поред тебе је најбољи пријатељ којег ћеш имати".

Иако је његов отац протестовао, Стејн је играо фудбал прво за локални клуб, а затим, од 1942. године и за Албион Роверсе.

Док је играо у Албион Роверсима Стејн је наставио да ради и у руднику. Управо га је рад у руднику сачувао од одласка у рат који је у то време беснео у Европи. Иако је на снази била тотална мобилизација, рударско занимање се сматрало виталним за Велику Британију, тако да је рад у руднику био замена за одлазак у рат.

Када је 1950. године потписао за велшки клуб Ланели, Стејн је први пут постао професионални фудбалер и зарађивао је 12 фунти недељно. Из клуба који је упао у финансијске невоље Стејн је побегао главом без обзира годину дана касније, када је кућа, коју је добио од општине на коришћење, опљачкана. На наговор супруге, која се тек доселила у Велс, Стејн се вратио у Шкотску.

Када су га упитали шта би радио на месту менаџера Ланелија Стејн је одговорио: „Напустио бих клуб и вратио бих се у рударску јаму", што само осликава са каквим се проблемима клуб сусретао.

У децембру 1951. године Селтик је купио Стејна за 1.200 фунти. Првобитно је било планирано да Стејн игра у резервном тиму, али су повреде саиграча отвориле врата да заигра у првој екипи. Само годину дана касније догурао је до места капитена екипе. Иако је пре тога био заменик капитена, вођа тима је постао када је тадашњи капитен „келта" Шин Фелон сломио руку.

Кључне године у каријери Џока Стејна су 1953. и 1954. Тада су се догодиле ствари које ће утицати на снажног Шкота да се касније опроба у тренерским водама. Након што је Селтик у сезони 1952/53. завршио на четвртом месту, због велике базе навијача позван је да игра на Коронејшн купу, где је савладао екипе Арсенала, Манчестер јунајтеда и Хибернијана на свом путу ка трофеју.

Као награду за освајање трофеја клуб је 1953. године водио играче на утакмицу Енглеске и Мађарске. Популарна мађарска „лака коњица" предвођена Пушкашем и друговима понизила је Енглеску на сред Вемблија резултатом 6:3. Стејн се већ тада заинтересовао за саму тактику, опчињен игром Мађара који су унели праву револуцију у фудбалску игру.

Још више Стејн је научио годину дана касније на Светском првенству у Шведској. Селтик је у сезони 1953/54. освојио дуплу круну, што је била прва титула након 12 година, а клуб је частио играче одласком на Мундијал. Стејн је прво видео пукотине и мане у репрезентацији Шкотске, док је поново гледао доминантне Мађаре са до тада невиђеном тактиком. Све оно што је видео користиће му касније када буде упловио у тренерске воде.

Када су га једном приликом као играча упитали који је његов најпоноснији тренутак у каријери, Стејн је одговорио: „Мој напоноснији моменат? Сваки петак ујутру када погледам таблу на Селтик парку и видим своје име на списку играча за сутрашњу утакмицу".

Играчку каријеру Стејн је завршио у јануару 1957. године због повреде зглоба која га је пратила неколико сезона. У јулу исте године Стејн је преузео да тренира омадинце Селтика. Један део момака које је тада тренирао, десет година касније постаће европски шампиони. Стејн је још тада имао амбиције да преузме први тим Селтика, али је био протестант, па је у то време такав потез управе „келта" био незамислив.

Први пут Џок Стејн је самостално водио клуб 1960. године, када је преузео Данфермлајн. Одмах по преузимању клуба Данфермлајн се препородио. Када је у марту преузео екипу, Данфермлајн је имао три бода више од клубова који се налазе у зони испадања и последњу победу забележио је четири месеца раније. Након доласка Стејна Данфермлајн је победио на шест узастопних мечева. Довођењем неколицине нових играча, Данфермлајн је 1961. године узео први Куп Шкотске, када је у финалу победио Селтик са 2:0.

Џокова магија настављена је и наредних година. Применивши нову фудбалску тактику, детаљне припреме за утакмицу, Стејн је са Данфермлајном у сезони 1961/62. стигао до четвртфинала Купа победника купова. Велики успех Данфермлајн је имао и годину дана касније у Купу сајамских градова (претеча Купа УЕФА).

Наредни корак у Стејновој тренерској каријери била је екипа Хибернијана, на чију је клупу сео марта 1964. године. Клуб који је имао талентоване играче годинама није могао да пређе средину табеле. Са Стејном на челу, екипа је радила интезивније, више је пажње обраћано детаљима на тренингу. Од талентованих Пета Квина и Вилија Хамилтона, који нису испунили очекивања, направио је сјајне играче.

Можда и најпрестижнију победу у Хибернијану Стејн је остварио на пријатељској утакмици против моћног мадридског Реала. Тада је пред 32.000 гледалаца Хибернијан савладао „галактикосе" са 2:0. Таман када је Хибернијан почео да израста у клуб који ће се борити за титулу, Стејну се отворила могућност да оствари свој сан - да седне на клупу Селтика.

Шкотски стручњак до тада је одбијао понуде многих енглеских клубова, Њукасла, Вулверхемптона и других и стрпљиво је чекао прилику да се врати на Селтик парк. Управа Селтика му је прво понудила да буде асистент бившем саиграчу Шину Фелону, што је Стејн одбио. Шкот је одбио понуду и да заједно са Фелоном води екипу. Таман када је мислио да од Селтика нема ништа и када је хтео да прихвати понуду Вулверхемптона, управа „келта" му је понудила посао тренера прве екипе.

Пре одласка из Хибернијана Стејн је урадио неке ствари за које је касније признао да се стиди. Док је још био на клупу Хибернијана Стејн је средио да Селтик потпише уговор са Бертијем Олдом из Бирмингема, док је допустио голману Хибернијана Ронију Симпсону да потпише за „келте". Ипак, пре одласка средио је да екипу Хибернијана преузме Боб Шенкли. Са 62 одсто победа, Џок Стејн је и данас, стастички гледано најбољи тренер ове екипе.

У марту 1965. године Џок Стејн је постао четврти тренер Селтика, у историји клуба, први протестант који је сео на клупу екипе за коју махом навијају Ирци католици. Да су резултати изостали, Стејн се вероватно не би дуго задржавао на клупи екипе јер су и поред чињнице да је играо за Селтик, за њега као протестанта важила друга правила. У тренутку када је преузео Селтик Стејн је рекао: „Сада је 25 одсто тренера Селтика протестантске вере".

На сву срећу Стејнова магија је почела да делује одмах пошто је преузео клуб. Исте године Стејн је са Селтиком узео Куп Шкотске, први након 1954. године. Као највеће појачање клуб је довео нападача Мадервела Џоа Мекбрајда који је био последњи део шампионске слагалице. Селтик је 1966. дошао до полуфинала Купа победника купова, где је елиминисан од стране Ливерпула и то након што екипи из Глазгова није признат погодак.

Исте године Селтик стиже до финала Купа Шкотске, где није успео да одбрани трофеј. Ипак, „келти" су успели да освоје титулу националног шампиона, први пут након 12 година. Шампионска титула неће напуштати Селтик парк наредних девет година. Време под Џоком Стејном сматра се златним периодом Селтика.

„На нама је да овде на Селтик парку направимо своје легенде. Не желимо да живимо у прошлости, да нас упоређују са легендама из прошлости. Ми морамо направити нове легенде", рекао је Стејн након освајања првог наслова првака Шкотске. Тако је и било, Стејн је почео да ствара нове легенде у славном клубу.

Сматра се да је највећа промена у клубу, који је пре Стејна имао смао три тренера, чињеница да је велики Џок био заиста главни. До тада се управа мешала у рад тренера што са Стејном није био случај. Друга велика разлика је што је Стејн тренирао заједно са играчима, што је такође било неуобичајено. Стејн је био тренер „који носи тренерку", учествује у акцијама, лично на терену демонстрира играчима шта треба да раде. Стејн је волео офанзиван фудбал, охрабривао је дефанзивце да се чешће прикључују нападу, записивао је кретње играча и радио скице.

Био је велики мотиватор, од губитничке екипе је правио тим са великим самопоуздањем. Једна од заоставштина Стејна је „фен" позната васпитна метода коју је касније користио Алекс Фергусон, којиј е директан Стејнов наследник. Џок Стејн се никада није либио да покаже играчима ко је главни, урлајући им у лице када је сматрао да је такав третман неопходан. Многи играчи који су тада тренирали под Стејном јавно су се захваљивали тренеру за напредак у каријери.

Његова фудбалска филозофија можда најбоље стаје у легендарну реченицу: „Најбоље место за одбрану је противнички шеснаестерац".

Када је почела сезона 1966/67. настала је легенда о „лисабонским лавовима". Тако је названа екипа Селтика која је освојила Куп европских шампиона 1967. године. Оно што данас звучи невероватно је чињеница да су сви играчи Селтика рођени у пречнику мањем од 50 километара од стадиона Селтик парк (десеторица играча рођено је у пречнику мањем од десет килонетра од Селтик парка). Није било скупих појачања, нису трошене баснословне суме новца на плате. Европски шампиони били су момци који су одрасли у близини стадиона и играли за клуб за који су волели.

У првом колу Купа европских шампиона Селтик је избацио екипу Цириха. У другом колу Селтик је елиминисао Нант са две победе од по 3:1. На ред је дошло четвртфинале против Војводине коју је тада предводио Вујадин Бошков. Новосадски клуб који је претходно елиминисао аустријску Адмиру и Атлетико из Мадрида један је од ретких који се надигравао са шкотским шампионом. Прва утакмица у Новом Саду одиграна је пред 24.000 гледалаца и завршена је победом Војводине од 1:0. Једини гол на мечу постигао је Милан Станић.

Минимална победа на жалост није била довољна да Војдовина прође даље. У реваншу на Селтик парку новосадски клуб је изгубио са 2:0. Победоносни гол постигао је Били Мекнил у 90. минуту.

Много лакши посао Селтик је имао у полуфиналу где је савладао Дуклу из Прага. Читав посао завршен је у првој утакмици коју је шкотски тим добио са 3:1, док у реваншу није било голова.

На ред је дошло и финале против фаворизованог Интера који је у полуфиналу елиминисао мадридски Реал. Како су новинари описали, био је то окршај фудбалске аристократије из Милана и фудбалске периферије изв Глазгова.

Стејн је пре почетка одржао мотивациони говор играчима где је између осталог рекао: „Ако ћете икада освојити наслов европског првака онда је то данас на овом месту. Али не желимо само да победимо у финалу, желимо да то да урадимо играјући добар фудбал, да натерамо неутралне навијача да им буде драго што смо победили и да им буде лепо да се сећају како смо то урадили".

У финалу у Лисабону Интер је рано, већ у седмом минуту, голом Мацоле из пенала, дошао до вођства од 1:0. Имајући у виду да је у Италији, одавно завладао катанаћо, Интер се бранио са 11 играча и деловао је нерањиво.

Ипак, нападачка и храбра игра Селтика се исплатила у 66. минуту када је Гемел изједначио резултат. Победнички гол за Селтик постигао је Чалмерс у 85. минуту. Селтик је тада ушао у историју као први клуб из Велике Британије који је освојио Куп европских шампиона, генерација играча који су се попели на шампионскло постоље названи су „Лисабонски лавови", док је архитекта успеха Џок Стејн постао бесмртан.

Занимљиво је да Селтик није успео да освоји Интерконтинентални куп 1968. године, јер су поражени од аргентинског Расинга у двомечу. Обе утакмице су обиловале насиљем на терену, где је и рођено огромно ривалство јужноамеричких и европских  клубова. Многи наводе да је управо понашање играча Селтика на терену разлог зашто Џок Стејн није добио титулу витеза. У периоду када су европски шампиони, због бруталне игре, избегавали мечеве против победника Копа Либертадорес, Стејн је једини који је рекао да би радо поновио то искуство.

Као што је речено, Селтик је под Стејном био девет пута узастопни првак Шкотске. Мало је фалило да 1970. године клуб из Глазгова поново поново постане шампион Европе, али је на финалном мечу на Сан Сиру поражен од Фејнорда.

И поред тога што је клуб водио до успеха било је и тешких периода у Селтику, додуше не на терену колико на трибинама. Познато је да „Олд фирм" дерби са собом носи жестоку мржњу међу навијачима, која превазилази фудбал. Католички Селтик и протестантски Ренџерс поделила су Глазгов на два непомирљива дела. Слично је било и у другим окршајима католичких и протестантских тимова у Шкотској. Стејн као протестант на клупи највећег католичког клуба на Острву није био увек равнодушан.

Тако је Стејн 1972. године на утакмици против Стирлинга отишао на трибину са најватренијим присталицама Селтика и наредио им да прекину да певају песме које на верској основи вређају противника и славе терористичку организацију ИРА. Занимљиво је да је Стејн једини ко је имао толико ауторитета да на дужи период прекинеувредљиво скандирање. Како је сам рекао: „Не волим да критикујем Селтикове навијаче. Ипак, један део је певао песме које немају везе са фудбалом... Имамо доста лепих песама посвећених Селтику које могу да се певају".

На клупи Селтика Стејн је остао до 1978. године, када је место препустио Билију Мекнилу. Како је сам рекао: „Селтик можда није био моја прва љубав, али свакако ће бити последња". За 13 година проведених у Селтику, Стејн је узео десет титула шампиона Шкотске, освојио је осам националних купова и шест лига-купа, као и једну титулу европског шампиона.

Након кратке авантуре у Лидсу, Стејн се посветио репрезентацији Шкотске. Иако је имао амбициозне планове да промени читаву фудбалску филозофију шкотске репрезентације, на жалост, није имао превише успеха. На Светском првенству 1982. године Шкотска је елиминисана у групној фази.

Џок Стејн на жалост није успео да до краја води Шкотску у квалификацијама за Мундијал у Мексику. На квалификационој утакмици 1985. године против Велса, у финишу меча на Нинијан парку у Кардифу, Стејн је доживео срчани удар и то у тренуцима када је Шкотска из пенала постигла гол који им је давао шансе за пласман на такмичење. Велики број фоторепортера је испратио тренутак када Стејна односе на носилима. Један од доктора је рекао да су му последње речи биле: „Не брини докторе, сад се много боље осећам".

Тог 10. септембра 1985. године фудбал је изгубио једног од најбољих стручњака. Тог дана и поред повољног резултата у Шкотској није било славља, сви су жалили за великим Џоком Стејном.

Стејновим стопама касније је наставио Алекс Фергусон. Популарни сер Алекс био је асистент Џоку Стејну на клупи репрезентације Шкотске, док је са Абердином крчио себи пут ка фудбалској слави. Касније ће у Манчестер Јунајтеду примењивати многе ствари које је учио од Стејна, између осталог и популарни „фен".

„Никада немој да се заљубљујеш у играче јер ће те преварити", један је од цитата Џока Стејна који је волео да користи Алекс Фергусон. Велики сер Алекс, који је наследио великог Џока Стејна касније у каријери ће често цитирати свог, како је рекао, учитеља и пријатеља.