Гробари и анархисти - Чакарита

Када се говори о аргентинском клупском фудбалу најчешће асоцијације су Ривер, Бока, Сан Лоренцо и слични великани. Име Чакарита, које више звучи као женски лик из неке јужноамеричке теленовеле, не привлачи пажњу. Истина, клуб који је стациониран у истоименом насељу није забележио веће успехе, освојио је једну титулу, тек је повремени учесник елитног такмичења, а стадион им се налази у предграђу аргентинске престонице. Ипак, Чакарита има дугу традицију, док навијачи важе за једне од најватренијих и најопаснијих у Аргентини.

Познато је да је Буенос Ајрес са својих 13 милиона становника једна од највећих светских метропола. По броју фудбалских клубова у свим лигама аргентинска престоница има најдинамичнију фудбалску понуду на планети. Осим фудбалских гиганата, Боке јуниорс, Ривер Плате, Сан Лоренца, Велез Сарсфилда и других постоји велики број мањих клубова који употпуњују фудбалски мозаик тог града. Чакарита је један од њих.

Спортски успеси Чакарите могли би да се ставе у једну реченицу. Клуб је 1969. године освојио једину титулу, завршивши такмичење у Матрополитану (назив такмичења) на првом месту испред Ривер Плате и Боке јуниорс. Те године одржавала су се два такмичења, попут Апертуре и Клаусуре данас, некада су се такмичења звала Метрополитано и Насионал.

Те године Чакарита је у својој групи завршила на другом месту, иза Боке. У полуфиналу, на мечу против Расинга, Чакарита је победила са 1:0, док је у финалу против Ривер Плате тријумфовала са 4:1. У другом такмичењу исте године, Насионалу, Чакарита је заузела тек седму позицију.

Пре и после тог успеха навијачи Чакарите славили су или туговали када је клуб прелазио од прве до треће лиге. Последњи пут Чакарита је у прву лигу ушла у сезони 2008/09. када је након пет сезона поново испала у другу лигу.

Ипак, оно што Чакариту издваја од многих аргентинских клубова јесте сам начин настанка. Чакарита је основана 1. маја 1906. године у време када су фудбалске клубови оснивани под утицајем Енглеза, који су имали своје компаније у земљама Јужне Америке.

У време када су у тим државама владале велике националне компаније страних држава, једно екстремније крило социјалистичке партије, блиско идејама анархизма, основало је Чакариту. Левичари су још у то време религију и фудбал сматрали опијумом за народ и често их критиковали. Ипак, увидели су да фудбал може послужити као средство у борби за остварење циљева. Поједини теоретичари социјализма у фудбалу су чак препознали и могућност да се социјалистичке идеје спроводе у реалности.

Како су наводили, на терену сте имали 11 играча који заједно раде на истом циљу, чист примењени социјализам. Тако је Чакарита постала један од првих клубова чији су почеци имали социјалистичке, тачније анархистичке корене. Чак су и боје дресове, које су и данас основне, црвена и црна, боје које симболички представљају анархо-синдикалистички покрет, док је једна од пруга беле боје.

Свака од боја има своје објашњење. Црвена је означавала социјалистичке корене клуба, црна гробље које је доминирало насељем, а бела чистоћу социјалистичких оснивача клуба.

Само име Чакарита означава део Буенос Ајреса где је клуб настао (клуб је настао на граници насеља Чакарита и Виља Креспо). У Аргентини "чакаре" су била мала црквена имања, фарме које су се налазиле у том делу града. Деминутив речи чакара је "чакарита", што је узето за име клуба. Клуб има своје надимке Чака и Ча који су настали скраћењем имена. Чакарита је данас позната по томе што се у том делу града налази највеће гробље у Буенос Ајресу.

Гробље Чакарита налази се у насељу и са својих 95 хектара површине највеће је у Аргентини. Само гробље заузима више од половине насеља, а настало је пред крај 19. века на простору где су се налазиле масовне гробнице у којима су одлагана тела људи умрлих у епидемији жуте грознице.

Чињеница да је гробље доминирало насељем у којем је основан фудбалску клуб, и навијачи Чакарите од других добили су надимак Los Funebreros (гробари). Под тим надимком навијачи Чакарите представљали су страх и трепет Буенос Ајреса. Сами навијачи себи су дали назив La Famosa Banda de San Martín, по предграђу Сан Мартин у дистрикту Виља Маипу у којем се налази стадион Чакарите. Стадион тренутно прима нешто више од 13.000 гледалаца, али када буде у потпуности реновиран имаће капацитет око 35.000 места.

Једна од легенди клуба је голман Исак Лопез, који је у Чакарити провео 15 година (од 1937. до 1952. године) и за коју је одиграо 343 меча. Једна од трибина на стадиону добила је име по легендарном чувару мреже овог клуба.

Локација стадиона и седиште клуба у великој мери одредили су и највеће ривале Чакарите. Седиште Чакарите налази се у насељу Виља Креспо, где је био и првобитни стадион. У истом насељу је лоциран и стадион Атлетико Атланте. Од 1922. године два клуба су постала велики ривали. Ривалство није престало ни када је клуб мечеве почео да игра на новом стадиону у предграђу General San Martín Partido у северозападном предграђу Буенос Ајреса, јер је седиште клуба остало на истој локацији.

У дерби мечевима Чакарита је много успешнија од Атланте. Од 1927. године, када је одиграна прва утакмица, укупно је одиграно 126 мечева. Чакарита је забележила 54 победе, Атланта је тријумфовала 34 пута, док је 38 утакмица завршено нерешеним резултатом. Иако се стадион Чакарите сада налази у предграђу Буенос Ајреса, ривалитет два клуба је и даље огроман, као и мржња међу навијачима, чија је база остала у крајевима одакле је клуб поникао.

Навијачи Чакарите стационирани су у крајевима Чакарита, Виља Креспо па све северно до  предграђа Сан Мартин где је лоциран стадион. Иако не важи за опасан део града, пре неколико година становници Чакарите су напали полицијску станицу након што је полиција убила једног тинејџера у том крају.

Иако, осим освајања једне титуле, Чакарита није имала већих успеха, клуб је постао познат широм Аргентине (па и читавог света) по веома екстремним навијачима.

Већ је речено да Чикаритина бара-брава (организована група навијача) носи назив La Banda de San Martín. Група се доказала још 1986. године на Светском првенству у Мексику, када је раме уз раме са хулиганима других аргентинских клубова учествовала у пребијању Енглеза. Две године раније, Чакарита је због хулигана испала у другу лигу, јер је клуб био кажњен због изгреда навијача са једномесечном суспензијом и одузимањем десет бодова.

Од средине 80-их година прошлог века и репутација Чакаритине бара-браве почиње да расте, тако да су навијачи тог клуба постали познати широм Бунос Ајреса. Чакини хулигани важе за једне од најекстремнијих у Аргентини и једни су од ретких који се нису либили да уђу у сукобе са навијачима Боке и Ривера. Такође, Чакаритини навијачи се не устручавају да нападају полицију, што их чини можда најекстремнијом навијачком групом у овом тренутку у Аргентини.

За разлику од других великих група у којима постоје фракције које су у међусобном рату, навијачи Чакарите имају мање али компактније екстремно језгро навијача.

Небројени инциденти навијача Чакарите обележили последњих неколико година, привлачили су пажњу медија, више него резултати клуба. Некадашњи председник клуба Луис Барионево 1999. године је признао да даје новац, бесплатне карте и плаћа гостовања најекстремнијим навијачима да би их смирио. Ово иначе није био усамљени случај, имајући у виду да управе многих клубова сарађују са својим екстремним навијачким групама.

Осим Атланте, као локалног ривала навијачима Чакарите највећи ривали су хулигани Бока јуниорса. Велики сукоб две групе избио је 1999. године када су присталице Боке, бесне због подругљивог скандирања, улетеле на део стадиона на којем се налазе навијачи Чакарите, на трибину где нису били стационирани најекстремнији навијачи, већ пре свега родитељи са децом. Четири године касније, у новој тучи, хулигани Чакарите су се осветили. У нередима је повређено чак 60 особа, док нико није ухапшен.

Притисак јавности је резултирао да прва хапшења након тог инцидента буду спроведена тек 2007. године, када је ухапшен Рафаел ди Зео, један од легендарних вођа Бокиних навијача, који је веома популарна личност у Аргентини. Ди Зео је ухапшен са још неколико виђенијих хулигана Боке и сви су добили вишегодишње робије. Од тог тренутка односи навијача два клуба још више су заоштрени.

Један од највећих инцидената у последње време избио је 2012. године на мечу против традиционалног ривала - Атланте. Након што је утакмица завршена са резултатом 1:1, бесни навијачи Чакарите су покушали да нападну присталице гостујуће екипе. Брзо су се нереди прелили ван стадиона где је полиција тек после два сата успела да врати ситуацију под контролу. Полиција је морала да користи гумене метке, док су навијачи запалили два полицијска возила.

Навијачи Чакарите су и једни од ретких који су имали антисемитска скандирања и то управо против ривала Атланте. Корени тог клуба су везани за јеврејску емиграцију која је населила делове Буенос Ајреса - где је клуб настао.

Наводно су навијачи Чакарите на једној утакмици скандирали: "Чака иде улицом, убија Јевреје и прави сапун." Клуб је негирао скандирања, али су Чакарити на крају одузети бодови. Управо су због Чакаритиних хулигана уведена и нова дисциплинска правила. То се догодило након утакмице против Атланте 2000. године када су присталице Чакарите имале развијену нацистичку заставу са поруком: "Од Јевреја правимо сапун." Фудбалски савез Аргентине је тада донео правила да се, у случају антисемитских порука или поклича, утакмица одмах прекине.

И поред застрашујуће репутације навијачи Чакарите имају и пријатеље. У добрим су односима са навијачима Лануса, Росарио централа, Белграна, Аргентинос јуниорса, Унион Санта Феа и Лиме из Перуа. Наравно, списак смртних непријатеља је много дужи. На ратној нози навијачи Чакарите су са присталицама Боке, Ривера, Сан Лоренца, Колона, Њуелса, Таљењеса, Атланте, Платенсеа, Тигреа, Депортиво Морона, Квилмеша, Нуево Чикага, Гимнасија Ла Плате, Лос Андеса, Расинга и вероватно свих осталих који навијају за други клуб.

У овом тренутку Чакарита се такмичи у трећој аргентинској лиги и чини се да ће елитно аргентинско првенство још коју годину бити без "гробара" и "анархиста" са Сан Мартина.