Прва звезда светског фудбала - Ли Роуз

У време Роналда, Месија, Златана, Балотелија и многих других великих играча, име Лија Ричмонда Роуза не звучи познато. Ипак, за Роуза се каже да је прва велика звезда светског фудбала, претеча Дејвида Бекама по популарности, и Питера Шмајхела по начину брањења. У своје време горостасни голман је пунио новинске ступце, не само због игара на терену, већ и због бурног приватног живота и ексцентричног понашања.

Ли Ричмонд Роуз је рођен крајем 19. века у градићу Холт у Велсу. Студирао је медицину, па иако никада није стекао звање доктора, често су га називали доктор бактериологије.

Роуз је једну од првих утакмица гледао у родном Велсу, када је његов брат, у школи коју је похађао, на мечу ударио професора, а касније и познатог писца Херберта Џорџа Велса (Рат светова) и повредио му бубрег.

Са висином од 185. центиметара и снажном грађом, Роуз је нашао своје место међу стативама у Абериствит тауну, клубу где је 1895. године као 18-годишњак почео своју каријеру. Наступао је за многе острвске клубове, али најдубљи траг је оставио у у Стоук ситију.

Оно што је Роуза издвајало од многих фудбалера (голмана) у то време јесте стил игре (брањења), али и понашање ван терена. Роуз је био голман због кога је Фудбалска асоцијација морала да мења правила.

Почетком 20. века и даље је важило правило да голман може интервенисати на читавој својој половини терена, под условом да не хвата лопту ван шеснаестерца. Ипак, мало голмана се  усуђивало да напусти гол линију јер су једино ту били заштићени судијским одлукама. Ван гол линије голмани су били лака мета за чврсте играче који су брутално стартовали над њима. Ипак, својом снажном конституцијом, Роуз је обожавао да истрчава далеко од гола и изломи неког од противничких фудбалера и избије лопту у шеснаестерац противника.

Тако је на једној утакмици 1900. године, где је чувао мрежу репрезентације Велса, Роуз „развалио" фудбалера Ирске Херија О'Рајлија и онесвестио га. По тадашњим правилима фудбалске игре то није био ни фаул. Након утакмице Роуз је рекао: „Ако нападач мора бити пресретнут и оборен, не оклевајте да га ударите свом снагом".

Занимљиво је да је Роуз још у то време заступао став да голмани не смеју бити везани само за гол линију и да морају више да учествују у игри, односно да бране шири простор испред гола. Његова филозофија била је претеча данашњих чувара мреже који суверено командују својим шеснаестерцом.

Фудбалска асоцијација је због Роуза на крају модификовала правила и дозволила голманима да интервинишу само у казненом простору.

На терену Роуз је чинио невероватне ствари, од изузетних интервенција до прозивања са противничким навијачима и публиком. Док је играо за Стоук сити, где је стекао највећу популарност, на мечу против Сандерленда, Роуз није остао равнодушан на прозивке противничких навијача након меча. Велшки чувар мреже је после утакмице нокаутирао навијача Сандерленда који га је провоцирао и због тога је суспендован на 14 дана. Скоро читав век касније, сличну ствар је урадио и Ерик Кантона, само за време меча.

Касније, када је потписао за Сандерленд, постао је љубимац и њихових навијача. О популарности Роуза у оно време говори и чињеница када се након једне сезоне проведене у Евертону, где је такође био магнет за публику, 1905. године вратио у Стоук сити. Посета гледалаца на мечевима Стоук ситија тада се повећала за 300 одсто.

Велшки голман био је специјалиста за пенале, па је тако на утакмици против Манчестер ситија провоцирао играча који је изводио најстрожу казну дрхтећи у коленима и претварајући се да се плаши шута. Када је играч шутнуо пенал, Роуз је одбранио, навијачи Ситија кренули су да га гађају чиме год су стигли, а он се окренуо раширио руке и додатно их изазивао.

И поред неколико „окршаја" са навијачима, публика је ипак волела Роуза. Као изузетан атлета Роуз је знао да забавља публику правећи атлетске акробације на пречки у тренуцима када је тежиште игре било на другом крају терена.

Контакт игра велшког голмана била је само један од разлога зашто Фудбалска асоцијација није волела овог играча. У то време фудбал је био млад спорт, још је тражио своје место под сунцем, а Роуз је својим стартовима уништавао имиџ пристојне игре, коју је Фудбалска асоцијација покушала да пласира.

Роузов биограф Спенсер Вајнс рекао је да је овај чувар мреже био омражен код челника Фудбалске асоцијације.

„Они (Фудбалска асоцијација ФА) су га мрзели из дна душе онолико колико су га навијачи обожавали. Роуз је инсистирао да остане аматер, вечито се шалио и зафркавао на утакмицама у тренуцима када је ФА покушавао да од фудбала направи имиџ озбиљног спорта".

Друга ствар због које Фудбалска асоцијација није волела Роуза је његов приватни живот, који је свакодневно пунио новинске ступце. Роуз је од почетка фудбалске каријере неколико пута радио у болници и враћао се фудбалу, све до 1901. године када је потписао за Стоук Сити. Имајући у виду да је већ био запослен, у клуб је могао да дође као аматер. То је значило да је било строго забрањено да прима плату за играње фудбала. Ипак, Роузу је било дозвољено да има неограничен рачун за трошкове што је велшки голман максимално користио.

Одседао је у најексклузивнијим хотелима, облачио се у најотменијим салонима, није излазио из кочије. Хотеле у којима је одседао, опседале су обожаватељке које су биле спремне на све само да би биле са њим. Често би јуриле за кочијом која је Роуза водила на тренинг, бацајући шалове, мараме, чак и доњи веш.

Једна од дама које су пале на шарм Роуза је и позната енглеска певачица тог времена Мери Лојд. Веза фудбалера и певачице привлачила је огромну пажњу медија због чињенице да је Лојдова била удата, што је у то време био скандал. Овакво понашање додатно је разбеснело Фудбалску асоцијацију.

Још 1905. године британски „Дејли мејл" је прогласио Роуза за другог најпожељнијег нежењу, на веома популарној годишњој листи, одмах иза легендарног крикет играча Џејка Хобса.

Роуз је својим понашањем можда поткопавао покушаје Фудбалске асоцијације да фудбал брендира као пристојан, господски спорт, али је више учинио за популарност фудбала од од свих „душебрижника".

У то време и људи који нису волели фудбал на утакмице су долазили само да виде Роуза. Велшки голман је био харизматичан тако да је само својом самоувереном појавом на терену изазивао одушевљење код публике. Уз све то он је био и велики шаљивџија и знао је да се са гол линије шали са навијачима.

У време када фудбал још увек није био бизнис, Роуз је био машина за прављење пара. На сваку уложену фунту (за текуће трошкове), клубу за који је играо враћало се дупло.

Догађај који можда најбоље одсликава о каквом се ексцентричној личности радило догодио се 1906. године, када је закаснио да са екипом Стоука оде у Бирмингем на меч против Астон виле. Роуз је тада изнајмио локомотиву, веома скупу услугу британских железница, и вожњу ставио на рачун клуба. Рачун је износио 31 фунту у време када је недељна плата британског рудара износила једну фунту и три шилинга.

Када је Фудбалска асоцијација од Роуза тражила копије рачуна да провери играча који као аматер није смео да прима плату (само трошкове), на првом документу је писало: „Употреба WC-a, два пута 2d (два стара пенија)".

Роуз је изазвао велики инцидент када 1910. године док је наступао за Порт Вејл. Он је на мечу против резервног тима Стоук ситија, свог бившег клуба, инсистирао да брани у дресу Стоука. Иако је бранио против бившег клуба Роуз је зауставио сваки ударац, а својим арогантним понашањем изиритирао је масу од 7.000 људи на стадиону, која је желела да растргне бившег хероја. Чак је и тадашњи председник клуба покушао да смири навијаче, који су га гађали, погодили у главу и онесвестили. Роуз је касније рекао да је мислио да је у питању пријатељаки меч и да није знао да је у питању тамичарска утакмица.

Годину дана раније, када је путовао у Велс да наступи за национални тим на мечу против Ирске, на железничкој станици у Ливерпулу Роуз се појавио са гипсом на руци. Новинарима је рекао да је сломио два прста, али да ће ипак играти на мечу. Један Роузово саиграч је успео да кроз кључаоницу његове собе види да велшки голман није повређен и да нормално покреће прсте, али у том тренутку повреда контроверзног чувара мреже обишла је Острво. Самоуверени Ирци су били шокирани када су на почетку утакмице видели да је са Роузовом руком све у реду. На крају Велс је меч добио резултатом 3:2, а Роуз је био најбољи појединац на мечу.

Посебна прича је Роузово сујерверје коју су касније демонстрирали многи други голмани. Велшки голман, познат чистунац који води рачуна о хигијени, сваку утакмицу испод голманског дреса носио је срећну мајицу, која није никада прана још из времена када је почињао каријеру.

Каријера Лија Роуза окончана је непосредно пред почетак Првог светског рата. Роуз је, као и многи фудбалери тог доба, отишао у рат. У бици на Соми 1916. године искористио је своје голманске квалитете, када је гранатама које је прецизно бацао зауставио снажан јуриш Немаца. За то дело Роуз је награђен орденом за храброст. Две недеље након добијања одликовања, 7. октобра 1916. године Роуз је погинуо. Тачно место његове погибије ни данас није са сигурношћу утврђено.

Једна сјајна фудбалска каријера и буран живот окончан у вихору рата ставили су Лија Роуза међу бесмртне фудбалере заслужне за данашњу популарност овог спорта. Захваљујући Роузу и играчима попут њега, фудбал је данас више од игре, а фудбалери су више од обичних спортиста, они су данас звезде.