Фудбалска неправда на „нацистичкој Олимпијади"

Када се помену Олимпијске игре у Берлину 1936. године, познатије под називом „нацистичка Олимпијада", у глави имамо слике градндиозног отварања са хиљадама застава са кукастим крстовима и клицање Адолфу Хитлеру. Али најупечатљивији тренутак са тих Олимпијских игара одржаних у атмосфери затегнутих међународних односа у време пуног замаха фашизма у Немачкој је слика америчког тамнопутог спринтера Џесија Овенса на победничком постољу. Слика коју ни сам Хитлер није могао да поднесе.

У сенци тог историјског тренутка нашли су се многи други догађаји који су се догодили на „нацистичкој Олимпијади". Једна од највећих фудбалских неправди икада забележених у историји фудбала догодила се управо на Олимпијским играма у Берлину, када је репрезентацији Перуа одузета победа над Аустријом у другом колу фудбалског турнира.

Читав фудбалски турнир на Олимпијским играма сам по себи је био пун контроверзи, али све је кулминирало утакмицом другог кола (сваки меч је био елиминациони) која је понољена након што је Перу тријумфовао са 4:2 над Аустријом. И поред победе ФИФА је одлучила да се утакмица понови због тога што су перуански навијачи наводно улетели на терен минут пре краја меча. Након одбијања Перуа да одигра поновљени меч Аустрији је додељена победа од 2:0, што је изазвало провалу беса у читавој Латинској Америци.

Ипак, када кренемо од почетка, видећемо да је фудбалски турнир био један од најзанимљивијих такмичења на Олимпијским играма у Берлину. Спорт је након два светска првенства већ стекао планетарну популарност, али још увек није успео да се устали у партенону олимпијских спортова. На Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1932. године фудбал није био уврштен у такмичење, иако је био на програму на две олимпијаде пре тога. Све је указивало да ће фудбал бити изостављен и са Олимпијских игара у Берлину.

Берлин је за домаћина Олимпијских игара изабран 1931. године, пре него што је Хитлер и званично преузео власт у Немачкој. Велико такмичење требало је да представља потврду успона новог, Трећег рајха, а фудбал је требало да буде један од елемената где ће се доказати аријевска супериорност. Спорт је био магнет за публику што није промакло нацистичким лидерима који су успели да издејствују да се фудбал нађе на списку олимпијских спортова за Игре у Берлину.

Велики проблем представљало је правило Међународног олимпијског комитета које је забрањивало професионалним спортистима учешће на олимпијским играма, тако да су многе, тада велике репрезентације, долазиле са знатно промењеним саставима у односу на оне који су се такмичили на два претходна Мундијала. Наравно, и у то време постојали су фудбалски савези који су успели да заобиђу правила и прошверцују понеког професионалног фудбалера.

Многе занимљиве ствари дешавале су се на и око фудбалског олимпијског турнира. Тако је на пример Велика Британија, која је прихватила позив за учешће послала екипу састављену од 14 Енглеза, четворице Шкота, двојице Велшана и једног Северног Ирца. Последње учешће Уједињено краљевство на великом такмичењу Острвљани су имали на Олимпијским играма 1920. године када су поражени од Норвежана са 3:1, нако чега се више нису појављивали на светској сцени, чак ни на Мундијалима.

И у Берлину Британци, који су себе сматрали владарима светског фудбала, поново су се обрукали. Већ у другом колу елиминисани су након пораза од Пољске од 5:4. Пре него што су се вратили кући Острвљани су имали „част" да се упознају и рукују са самим фирером. Како је рекао један од резервних голмана британске репрезентације Тери Хадл Хитлер је приредио пријем за његове саиграче у одмаралишту Берхтергадену које се налази 400 километара од Берлина у Баварској.

У пратњи SS особља британски фудбалери су спроведени до Хитлера где су се руковали са нацистичким вођом и кратко попричали. Наводно постоји и фотографија са тог састанка која се налазила и приватној колекцији једног од фудбалера. За Немачку тај потез био је потпуни пропагандни погодак. Данијел Пети, један од британских репрезетативаца деценијама касније потврдио је да су се он и његови саиграчи руковали са фирером. „Од тог тренутка стално перем руке", рекао је једном приликом Пети.

Нису смо Британци имали неславно учешће на Играма. Слично је прошла и репрезентација домаћина Немачке, која је уз Велику Британију требало да буде фаворит турнира. Након што је у првом колу Немачка демолирала Луксембург са 9:0, очекивало се да ће слично да прође и наредни противник, Норвешка. Министар пропаганде Трећег рајха Јозеф Гебелс проценио је да би меч против Норвешке био права прилика за појављивање Хитлера, где би заједно са навијачима (којих је на стадиону било око 55.000) прославио нову спортску победу.

Хитлер није био велики љубитељ фудбала и тог дана желео је да присуствује веслачком такмичењу, али је прихватио сугестије Гебелса и појавио се, како се сматра, први и једини пут на фудбалској утакмици (мада постоје подаци да је касније Хитлер присуствовао и многим другим мечевима).  Како се наводи у појединим документима, Хитлер је издржао само једно полувреме, Немци су од почетка меча губили са 1:0, тако да се фирер на трибинама није задржао до краја утакмице. Норвежани су коначно победили са 2:0 елиминисавши домаћина са такмичења.

Након што је Немачка елиминисана, сва пажња домаћих навијача била је усмерена на Аустријанце који су већ тада у очима Хитлера били део будућег Рајха. Занимљиво је да је Аустријанце тада предводио енглески тренер Џејмс Хоган који ће касније преузети кормило репрезентације Енглеске. Хоган је био тренер Енглеске када су на пријатељском мечу у Берлину 1938. године енглески репрезентативци поздравили публику нацистичким поздравом. Аустријанци су добили први меч против Египта са 3:1, док им је у друом колу противник био Перу.

Перуанци су први меч на турниру одиграли величанствено и победили су Финску са 7:3,уз пет голова Теодора Лола Фернандеза. Утакмица против Аустрије у наредном колу била је права фарса. Аустријанци су након првог полувремена имали вођство од 2:0, док су Перуанци у другом полувремену успели да изједначе резултат. Меч је судио норвешки судија Торлаф Кристиансен који је, према наводима Перуанаца, фаворизовао Аустријанце.

У продужецима, Перуанцима су поништена прва три гола, али је јужноамеричка репрезентација успела да постигне још два поготка и добије меч са 4:2. Минут пре последњег судијског звиждука, , неколико хиљада перуанских навијача је наводно улетело на терен да прослави победу. У стампеду, навијачи су били агресивни и напали су неколико аустријских фудбалера од којих су троје повредили.. Поједини енглески медији, попут Дејли скеча (Daily Sketch) известили су да су перуански навијачи на терен улетели са палицама, ножевима, чак и пиштољима. Занимљиво је да је на утакмици играној на тадашњем стадиону Херте присуствовало око 5.000 гледалаца.

Аустраијанци су моментално уложили жалбу и тражили да се утакмица прогласи нерегуларном, односно да се одигра нови меч. На саслушању које је требало да буде одржано да се утврде чињенице бесни Перуанци се нису појавили. Они су сматрали да сами Немци саботирају њихову победу јер су у репрезентацији имали махом тамнопуте фудбалере. Перуанци се нису појавили ни на поновљеном саслушању, дан касније, тако да је посебна комисија саслушала само аустријску страну.

Након саслушања ФИФА је преломила да се одигра нови меч. Када је одлука објављена, сви перуански спортисти су демонстративно већ напустили Берлин и упутили се кући. У знак силидарности пут домовине кренули су и Колумбијци који су такође напустили Игре. Подршку Перуу далеису и Аргентина, Чиле, Уругвај и Мексико.

Тадашњи члан Олимпијског комитета Перуа Мајкл Дасо рекао је: „Ми не верујемо више еврпским спортистима. Отишли смо тамо и нашли само гомилу трговаца".

Победа на утакмици за „зеленим столом" на крају је поклоњена Аустрији која се пласирала у полуфинале олимпијског турнира. У Перуу је у том тренутку владало снажно анти-немачко расположење. Медији су известили да је званичан разлог одузимања победе Перуанцима што је судија, на крају меча утврдио да терен није био регуларних димензија. Ова лаж само је распалила протесте. Перуански лучки радници одбијали су да истоваре немачке трговачке бродове на доковима, паљене су олимпијске заставе, док је запаљив говор имао и председник те земље Оскар Бенавидез Лареа.

Неправда на Олимпијским играма ушла је дубоко у срж перуанског фудбала. У наступајућим деценијама фудбалери који су победили Аустрију на терену слављени су као хероји и добили су назив „хероји Берлина", док је меч прерастао у мит у којем је фудбалска репрезентација Перуа постала жртва нацистичке завере.

Као и сваки мит, у једном тренутку је дошао тренутак за људе који разбијају митове. Деценијама након легендарне утакмице перуански новинар Аријас Шрајбер истраживао је шта се заиста догађало на мечу.

Читајући новинске текстове и службене извештаје тог времена Шрајбер је навео да није било говора о нацистичкој завери против Перуанаца. Он је прво срушио мит да је перуанска репрезентација играла против најјачег састава Аустрије која је важила за једну од најбољих предратних екипа. Истина је да су репрезентацију Аустрије махом чинили анонимни фудбалери из аматерских клубова.

Цитирајући изворе неких других медија из тог времена, дошло се до верзије да су навијачи заиста улетали у терен, не у хиљадама како се наводило и да појединци заиста повредили тројицу аустријских фудбалера. Перуанци су наводно искористили тотални хаос и чињеницу да тада није постојала замена играча и да су постигли победоносне голове. На заказано саслушање Аустријанци су наводно каснили због војне параде у Берлину због које је био блокиран већи део града, док се дан касније нису појавили без икаквог објашњења.

Такође, када су Перуанци напустили Немачку пренела се вест да се са разгласа постављеном у граду чуло да су: „Перуанске кукавице побегле пред храбрим Аустријанцима". И за ово, као и за многа друге догађаје везане за меч, Шрајбер каже да нема доказа и да су вероватно плод маште и претеривања.

Мит о томе да је сам Хитлер био бесан што је једна јужноамеричка репрезентација избацила једну „аријевску" настала је тек 1946. године када је Немачка поражена у рату и када су се открили страшни злочини нациста.

Верзија Шрајбера подигла је доста прашине и само је отворила нова питања и расправе. Они који побијају Шрајберове тврдње кажу да је немогуће да на једној утакмици на Олимпијским играма буде тако слабо обезбеђење, посебно у режиму какав је био нацистички. Такође се наводи да је на утакмици било мало публике јер није играла Немачка, као и да навијачи пре тога нису показивали насилничко понашање.

И у овом случају, као и код многих других контроверзи, истина је највероватније негде између. Ово је само доказ да је фудбал и у својим најранијим данима био више од игре, као и да скандали нису новијег датума.

На крају фудбалски турнир је освојила репрезентација Италије, која је савладала управо Аустрију са 3:1. Италија је била и актуелни светски шампион са Мундијала 1934. године иако је на Олимпијским играма морала да наступи са аматериским фудбалерима. И Италијани су на чудан начин дошли до фудбалског финала и олимијског злата, али то је већ нека друга прича.