Фудбалска бајка Атлетика

Прошлог викенда Атлетико Мадрид је испратио са три гола у мрежи екипу Валенсију, чиме је и након 16. кола наставио трку са Барселоном за шампионску титулу. Читаву деценију се није догодило да нека екипа може да прати победнички темпо Реала Барселоне у Примери, још од 2004. године када је управо Валенсија постала шампион. Од тог доба многи шпанско првенству упоређују са маратоном у којем се такмиче сјајни спринтери и средњепругаши, али само два маратонца могу да заврше трку.

Иако је сам тренер Атлетика Дијего Симоне рекао да његова екипа и даље не размишља о титули већ само о наредној утакмици, медији, не само на Пиринејима већ и у остатку Европе брује могућности да управо „јорганџије" скину Барсу и Реал са трона.

Питање је шта се ове сезоне променило у односу на прошлу, осим што у екипи Атлетика нема најбољег стрелца Радамела Фалкаа. Иако звучи чудно, одговор најближи истини био би - ништа, или макар, ништа посебно. Изабраници Дијега Симеонеа су само искуснији и зрелији у односу на сезону пре, што ће можда бити од суштинске важности у борби за трон.

Не може се рећи да је Атлетико довео неко сензационално појачање, али је Симеоне сјајно проценио да би Дијего Кошта могао да замени Фалкаа у нападу. Аргентински стручњак се није преварио јер је Кошта тренутно најбољи стрелац лиге, заједно са Кристијаном Роналдом. Обојица играча до сада су постигла по 17 погодака. Кошта представља ударну иглу убојитог напада Мадриђана који су у досадашњих 16 мечева постигли 43 гола, само гол мање од Барселоне. Мадриђани су примили само девет голова, један мање од Каталонаца и у овом тренутку имају најбољу одбрану у лиги.

У овом тренутку Атлетико, поред Барсине „тика-така" филозофије, вероватно има и најчистији изграђен фудбалски идентитет у шпанском првенству. Висок пресинг, јак темпо и лака трансформације из дефанзиве у офанзиву само су неке од препознатљивих одлика Мадриђана.

Креативна средина терена са Тијагом, Габијем, Кокеом и Тураном за сада је нерешива енигма за противнике. Кошта и Виља у нападу су само крем на торти Атлетика. Двојица играча представљају и први бедем одбране јер, како је раније поменуто, од њих креће пресинг на задњу линију противника. Атрактивну игру прати сјајна одбрана са Годином, Мирандом, Хуанфраном и Фелипеом у задњој линији. За разлику од Барселоне, која поседом лопте не даје противнику шансе за озбиљније нападе, одбрана Атлетика се калила и у мечевима у којима је било тренутака када су „јорганџије" у подређеном положају. У првенству само је Алмерија успела да два пута на мечу затресе мрежу Атлетика, остали тимови давали су један, или ниједан гол. Посебну сигурност одбрани Атлетика улива сјајни голман Куртоа. Чак су и у једином поразу у шампионату, од Еспањола „јорганџије" примиле само један погодак. У првенству какво је шпанско велики је подвиг примати нешто више од пола гола по мечу.

Фудбалски стручњаци на Пиринеија кажу да Реал и Барселона имају квалитетније појединце, али да у овом тренутку Атлетико можда има најбољи тим у лиги. Играчи сами већ „читају" саиграче када се лопта додаје у празан простор, кретање и позиционирање су веома прецизни и у нападу и одбрани. Јасно се види да тренутна игра Атлетика није само налет добре форме, већ да је плод дугог квалитетног рада.

Сада долазимо до можда и најјаче карике која држи тим на окупу. Тренер Дијего Симеоне покретач је „ренесансе" на Винсенте Калдерону. Пре Симеонеа Атлетико је из сезоне у сезону играо промењиво, имао је партије па и сезоне од сјаја до очаја. Од доласка Симеонеа мадридски „црвено-бели" се све више профилишу као трећи тим у Примери.

Изјавом: „Нису битна имена, важан је напоран рад", Дијего Симеоне је јасно ставио до знања каквом ће се фудбалском филозофијом руководити. Аргентински стручњак се прошле сезоне мирно опростио од Фалкаа који је за нешто мање од 60 милиона евра продат Монаку. Атлетико Мадрид је и поред великих прихода клуб који се налази пола милијарди евра у минусу, тако да су одласци најбољих играча нешто са чиме ће сваки тренер морати да се носи.

И када су сви мислили да ће се Атлетикова „кула од карата" срушити, ове сезоне искочио је Кошта који је на путу да превазиђе Фалкаа. Као што су раније компензовани одласци Тореса, Куна Агуера, и Форлана, тако се ове сезоне не осећа одлазак прошлогодишњег најбољег играча. Систем који је у Атлетику већ постојао раније, Симеоне је сада унапредио и довео до тога да је одказак било ког играча надокнадив.

Чини се да је Симеоне и најбоље схватио сурову реалност шпанске лиге у којој два тима по квалитету, богатству и свим другим ресурсима (фудбалским и нефудбалским) одскачу од остатка лиге. Играти првенство у којем од старта знаш да клуб неће да се бори за титулу (односно да ће рано завршити шампионску трку), чињеница је на коју се навикло доста бивших шампиона у Шпанији.

На први поглед изгледа да се и Симеоне помирио са том чињеницом јер је у свим изјавама изричито наглашавао да Атлетико Мадрид није кандидат за титулу. Он је шпанско првнество назвао досадним, нагласивши чињеницу да нико осим два клуба не може ни да се приближи борби за титулу. Након сваке победе, једно од првих питања новинара је да ли је Атлетико кандидат за титулу и сваки пут Симеонеов одговор је - „Не". Симеоне чини се још није попустио под притиском медија и јавности и не даје оптимистичне изјаве.

У данашње време ретко ћете наћи тренера који на тај начин говори о шансама своје екипе, јер није ни педагошки да се тренер од старта опрашта од трофеја. Иако би такве изјаве тренера уништиле самопоуздање код играча, у случају Атлетика дају обрнуте резулзтате. Симеоне је константним понављањем да нису кандидати за титулу скинуо психолошки притисак са својих фудбалера, што је резултирало игром без грча на терену. Сам Симеоне је једном рекао да ће екипу скупо коштати уколико буде почела да се заноси причама о титули и скидању Барсе са трона.

На терену све делује лако, Атлетико игра лепршаво и ефикасно, максимално фокусирано. Клуб из Мадрида нема такву репутацију као што има Барселона, да многи противници од страха још у свлачионици изгубе меч. Мадридски „црвено-бели" још увек нису досегли тај ниво да их други перципирају као сурову машину за побеђивање. Управо због тога су све победе, посебно оне најубедљивије, против Рајо Ваљекана и Бетиса од 5:0, против Хетафеа 7:0, па и ова последња против Валенсије од 3:0 имјле велики значај јер ти клубови немају урођени страх од овог мадридског клуба као што имају против Реала и Барселоне.

Као највећи недостатак Атлетика у трци за титулу наводи се „кратка клупа". Многи сматрају да ће првом већом повредом неког од кључних играча и игра Симеонових изабраника почети да се распада. Ово може да буде тачно, али имајући у виду систем игре већ постоји, чини се да би свачији изостанак, па чак и Дијега Коште, могао да буде компензован. У крајњем случају, ускоро ће пауза у првенству и прелазни рок, тако да има простора да тим Атлетика добије на дубини.

Оно што је посебно привукло пажњу многима је утисак да најважнијим играчима Атлетика овај клуб није више само одскочна даска за одлазак даље. Када је Ливерпул летос понудио Атлетику 25 милиона евра за Дијега Кошту, чиме је активирао трансфер клаузулу и играчу понудио троструко већу плату, нападач Мадриђана је одбио. Многи његови претходници нису слично размишљали, али Кошта се определио да остане у клубу уз нови уговор који му је донео већа примања, мања од оних која му је понудио Ливерпул.

Слично су учинили и Коке, Хуанфран и Tуран, који су и поред уностних понуда продужили уговор са клубом. Све ово наговештава да би Атлетико, ако не у овој, онда у некој од наредних сезона, могао да буде равноправан ривал Реалу и Барси. Досадашњи део сезоне показао је да су клуб и тренер Симеоне на путу да пронађу формулу којом би парирали најбогатијима.

Атлетико је клуб који се налази у позицији Давида који се бори против два Голијата. Док сви други причају о шампионским шансама Атлетика, тренер Симеоне прича само о наредној утакмици. Тај наредни меч се игра 21. децембра против Левантеа. И после ове утакмице, како год се она завршила, за мадридске „црвено-беле" биће битан само онај следећи меч.