Последња златна генерација и затварање југословенске школе кошарке

Србија је са две победе у Риги отворила 42. Европско првенство у кошарци и направила одличну увертиру за значајно теже изазове који јој предстоје и који ће бити прави тест за екипу Светислава Пешића.

Прво је убедљиво надиграна Естонија, а затим је и Португал, те ће Србија са максималним бројем бодова дочекати дуел са Летонијом.

Осим сакупљних бодова, Пешићеви изабраници су учврстили статус првог фаворита за освајање злата, на које се чека од 2001. године. Тада је такође Пешић био селектор, дресови плави, а Европа је стрепела од екипе коју су предводили Дејан Бодирога и Пеђа Стојаковић.

Стојаковићев син Андреј тада није био ни рођен, а сада се увелико спрема за НБА драфт. Толико дуго Србија чека на злато.

Пешићев први мандат 

Након разочарања на Олимпијским играма у Сиднеју, на којима је Југославија елиминисана у четвртфиналу од Литваније, уследили су тешки дани за национални тим.

Жељко Обрадовић је напустио репрезентативну клупу и оставио празно место које је било јако тешко попунити, а у питање се доводила и жеља најбољих кошаркаша да поново обуку плави дрес.

На сву срећу, Савез је донео праву одлуку и посао понудио Светиславу Пешићу, који га је прихватио и одмах показао уметност руковођења великим бројем звчних имена и стварања добре атмосфере у тиму.

Деби на великим такмичењима са Југославијом, Пешић је имао у Турској, која је била домаћин првог Евробаскета у новом миленијуму. Популарни "Кари" је са Немачком осам година раније освојио Европско првенство, тако да му искуства није мањкало.

Имао је на располагању и феноменалан тим, какав Србија није успела да оформи све до овог лета, због чега се многи надају да би и исход могао да буде исти.

Пешић је успео да нађе заједнички језик са носиоцима игре из претходних година и направи тим који је требало да понови успех из 1997. године. На три првенства заредом је Југославија узимала медаље, што је био низ ком нико у земљи није желео да види крај.

Шетња кроз веома неугодну групу

Почело је веома тешко. Утакмицом против Хрватске коју је са клупе предводио Аца Петровић, а коју од тензија није прочистило ни шест година од постоља у Атини.

Имала је Хрватска квалитетан састав са Дамиром Мулаомеровићем, Емилијом Ковачићем и Горданом Гиричеком, али је Југославија без много муке славила уз Стојаковићеву сјајну поентерску партију.

Уследила је убедљива победа над Естонијом - још једна паралела са 2025. годином - а за прво место се Србија борила са Немачком. Иако је ривал био веома незгодан, чему је највише доприносио Дирк Новицки, Југославија је забележила и трећи тријумф у групи и са првог места прошла у четвртфинале.

Стојаковић и Бодирога су блистали и на том сусрету, а Новицки је сведен на 15 поена. Пешићев син Марко није успео да се упише у стрелце за 26 минута, а "Кари" је касније изјавио да није имао специјалну тактику за чување свог наследника.

Треба напоменути да је Југославија на турнир испраћена без превише подршке, нарочито логистичке. Услед готово непостојећих средстава припреме су проведене у јефтиним хотелима, уз опрему која није била врхунског квалитета. У помоћ је тада притекао Војин Ђорђевић, те су "Синалко" и "Вода Вода" постали спонзори екипе, обезбедивши јој преко потребне услове.

Сусрет са замеником и рушење турских снова

Потенцијално незгодни четвртфинали сусрет против Летоније претворио се у победу од скоро 30 разлике, а у полуфиналу је "плаве" чекала "црвена фурија".

Пау Гасол је уз Новицког тада био најбољи млади играч Европе и предводио је плејаду талентованих играча који ће у годинама које следе у више наврата покорити Европу. Били су ту Хуан Карлос Наваро, Фелипе Рејес и Хорхе Гарбахоса.

Нису међутим тада Шпанци још увек били спремни да се супротставе империји коју су нешто касније заменили. Није помогло ни Гасолових 22 поена, када је на другој страни Стојаковић бројао до 30 и послао свој тим на мегдан домаћину.

Био је девети септембар када је препуна "Абди Ипекчи" арена у Истанбулу дочекала играче Југославије, приредивши ватрену атмосферу, која је требало да погура тим Ајдина Орса ка злату. Ибрахим Кутлај и Хидајет Туркоглу били су главне узданице домаћих, који су велике наде полагали и у Мирсада Туркџана, Харуна Ерденаја и Керема Тинџерија.

И водили су Турци након сјајне прве деонице, али је Југославија прво успела да смањи, затим преокрене, а онда одличном игром у последњем кварталу потврди велики тријумф и повратак на кров Европе. Стојаковић је проглашен најкориснијим играчем турнира и нашао се у најбољој петорци, а "плави" су били у врху у готово свим статистичким категоријама.

Тешко да је ико тада могао да предвиди пост дуг 24 године, а иако је већ наредне, 2002. године Пешић одвео Југославију и до злата на Светском првенству у Индијанаполису, ситуација се убрзо променила.

Звоно на крају последњег часа

Од лабудове песме једне генерације у далеким Сједињеним Државама, чији су први тактови отпевани у Истанбулу, до Јокићевих бравура и Богдановићевих тројки прошло је више од две деценије, током којих је Србија освојила шест медаља на три највеће кошаркашке смотре.

Недуго по завршетку Пешићевог првог мандата на клупи нестало је и последње државно уређење које је носило назив Југославија. Затворена је и школа у чијим клупама су деценијама стасавали неки од најбољих европских и светских кошаркаша и о којој су сви говорили са поштовањем.

Пешић је двадесет година после злата у Истанбулу дао један интервју, у ком је селекцију из 2001. године назвао "последњом генерацијом југословенске школе кошарке".

"Променило се доста тога, није се тада ни тако рано одлазило у иностранство, па је утицај тренера био другачији. Постојала је јединствена методика, имали смо фантастичне тренере од Словеније до Македоније, али су они припадали познатој југословенској методици тренинга, селекције, и тако даље. Имали смо југословенску школу кошарке. Сви су се помало разликовали, али су имали исти однос према тренингу, развоју младих", рекао је Пешић својевремено за Нову С.

Србија је од осамостаљења била друга на два европска и два светска првенства, док је на Олимпијским играма освојила сребро и бронзу. Злато је још увек грозничаво чека, а чекању би крај могао да дође 14. септембра, за кад је заказано финале у Риги.