Мирис злата, а поново укус горчине

Овај неуспех превазилази и онај из 2022. године, када је Србија поражена, такође у осмини финала од Италије на Европском првенству.

Али овај пораз боли много више, јер је питање да ли ће ова генерација и група момака имати још једну прилику да уради нешто велико, а да је обећавала да може да уради, јесте.

У нокаут фази Евробаскета суштински не може да залута ниједан тим који није заслужио да се ту нађе. То је показала и Португалија против актуелног првака света Немачке, а шта тек рећи за Финску. Три играча позната широј јавности и девет анонимуса. Деловала је Финска као лак плен. Замка у коју је ловац, тј. Србија, поново упао.

Ипак, Финска је била све – само не плен. Бежала је, копрцала се и на крају побегла је Србији. Не дешава се сваки дан Аустралија и не враћа се Србија сваки пут из нокдауна. Овога пута, осим што није могла, није ни заслужила.

Истина је да су српску репрезентацију задесили многи пехови. Најпре повреда капитена Богдана Богдановића. Видело се у овој утакмици колико је значио. Без јасне визије у игри и без играча који може да повуче у кључним моментима, репрезентација је често деловала збуњено, без енергије и без идентитета. Касније се надовезала повреда и Тристана Вукчевића, па Алексе Аврамовића. Све то се рачуна, али енергија која је приказана је недопустива.

Има и објективних разлога због чега су кошаркаши тако деловали на терену. О томе ће се више чути наредних дана, али одбрана на утакмици са Финцима није постојала и није било жеље да постоји.

Много неспоразума. Лоше брањен рекет. Чак 20 допуштених офанзивних скокова. Некомуникација у одбрани, гестикулације између српских играча, погнута глава у појединим моментима. Много је то сигнала који су упућивали на оно најболније – поново.

Не може Никола Јокић сам да игра, иако је играо сам. Имао је и он грешака, али поједине лоше ствари треба толерисати зарад много више добрих које иначе ради.

Нестали су сви спољни кошаркаши репрезентације Србије. Екипа није деловала као тим. Није било жестине, искре, ватре која би потпалила оно што ова селекција поседује. Није имао ко од играча да подвикне, као некада Милош Теодосић видно изнервиран на тајм-ауту (Светско првенство у Шпанији 2014).

Србија је окупила најквалитетнији састав у последњој деценији, а према речима Светислава Пешића, чак и бољи од оног из 2001. године, али, рекао је – "ако то докаже на терену". Тим то није доказао, штавише размишљајући рационално и објективно, обрукао се.

Припреме су протекле у одличној атмосфери, игра је изгледала зрело, тимски, модерно. Али шта је то донело на Евробаскету? На крају, апсолутно ништа конкретно.

Може да се говори о серији несрећних околности, о повредама, болести, вирусу, али када се подвуче црта – овај пораз представља историјски неуспех.

Селекција Светислава Пешића је поражена не само резултатски већ и енергетски, тактички и ментално. Финска је одиграла храбро, паметно и дисциплиновано и потпуно заслужено изборила победу која се с правом може назвати шокантном.

Српски кошаркаши су у једном од најважнијих мечева просто заказали – оправдано или не, заказали су. И у тренуцима када је индивидуални квалитет требало да буде пресудан, управо тај сегмент је изостао. Излишно је у овом тренутку говорити о именима и звањима – на терену су бољи били они који су више веровали у своју игру.

Никола Јокић је, као и увек, био монументалан – статистички доминантан и на тренутке незаустављив. Али кошарка је колективна игра. А када тим нема жара, дисциплине у одбрани, ни генијалност појединца не може да буде довољна.

Ово је други узастопни Евробаскет на којем Србија завршава такмичење већ у првој нокаут рунди. Парадокс је већи тим што екипу предводи троструки МВП НБА лиге и шампион, играч који је у пуном врхунцу каријере и тренутно за многе најбољи на свету. А ипак, и даље Србија нема злато са њим.

Сребро из Маниле и бронза из Париза остају као подсетници на квалитет који ова генерација несумњиво поседује. Генерација око Јокића ће можда остати упамћена најталентованија, али у исто време и најнедореченија.

За сада.