"Орлови“ у граду првих шампиона Евролиге - совјетска Југопластика пуковника Гомељског

По окончању припремног периода, Пешићеви „орлови“ су слетели у Ригу, своју базу и уједно централну локацију Евробаскета. Пут ка прогнозираном злату је везан за најкошаркашкији град од свих домаћина група. „Мека“ европске кошарке. Дом прве евролигашке „династије“. Извориште са ког су се напили и ЦСКА и СССР.

Србија у свом саставу има четири трофеја Евролиге – Гудурићев, Богдановићев и два Мицићева. Пет, ако се рачуна и играчка каријера селектора Пешића. Много пре свих њих су ту сласт окусили играчи АСК Риге, у доба Каријевог јурцања за крпењачом по пиротским сокацима.

Четири године пре успона Летоније до трона на иницијалном Европском првенству у Швајцарској 1935, основан је Армијски спортски клуб Рига – АСК. Утапањем балтичких земаља у СССР, АСК постаје део јединствене лиге највеће државе на планети, у којој су до титула у послератним годинама долазили клубови из Литваније, Грузије и Естоније.

Преломни тренутак по АСК, па и летонску кошарку, представља долазак 28-годишњег Јеврејина из тадашњег Лењинграда, бившег играча СКА и СКИФ-а, тренера женске екипе Спартака, дипломца Војног института за физичку културу - пуковника Александра Јаковљевича Гомељског.

Отац са гвозденом песницом

У крцатим витринама Светислава Пешића фали врло престижно признање. Оно са именом Александра Гомељског и додељује се тренеру сезоне у Евролиги, почевши од сезоне 2004/05. Карију није пошло за руком да стане у ред са колегама сународницима Обрадовићем, Ивковићем и Вујошевићем.

Југословенска школа кошарке добила је на светском значају тек кад је успела да се коначно надиграва и побеђује непоколебљиве Совјете. Победа над СССР-ом у било чему био је чин јачи од самог спорта. Политичка порука и сатисфакција, пре свега, нарочито кад се знају односи СФРЈ и СССР. Идејом против моћи, оптимизмом на силу. О томе говори и чувена анегдота са Евробаскета 1979, кад Мока Славнић усред игре против Италијана добацује Гомељском на трибинама, истовремено дриблајући:

„Пуковниче, шта то записујеш? Па ни ми не знамо шта играмо!“, викнуо је Славнић.

Најзаслужнији за тим који је сејао страх по „старом континенту“ јесте управо пуковник Гомељски. Отац совјетске и руске школе. Најдуговечнији и најтрофејнији стручњак на клупи Совјета са 22 године у служби од три мандата и невероватних 18 медаља од чега осам златних. Кренуо је са четири узастопна европска злата од ‘63. до ‘69, па се поновио ‘79. и ‘81. године. На светски трон се пео ‘67. и ‘82, а „лабудова песма“ било је олимпијско злато у Сеулу 1988. године.

Чин добијен по окончању студија идеално је стопљен у надимак. Красиле су га чврста дисциплина, тактички перфекционизам и ауторитет – особине правих официра. Руководилац машинерије задужене да спортским успесима доприноси пропаганди врховне силе Источног блока.

Први кораци, испоставиће се посути златом, започети су у престоници Летоније 1953. године. После годину дана рада, пуковник наилази на „дар са неба“. Дар од 23 године, 220 центиметара и 140 килограма. Вади га из пакла ливнице и креће у, како је и сам истицао, једини „лични пројекат“. Ради се о Јанишу Круминшу.

Добродушни див под обручима

Филмска каријера Бобана Марјановића кренула је епизодом у филму Дарка Бајића „Бићемо прваци света“, где опонаша доминацију свог кошаркашког претка Јаниша Круминша, против ког југословенски кошаркаши не знају шта ће и како ће у финалу Евробаскета 1961. под тек отвореном грандиозном куполом Хале 1 Београдског сајма.

Први, оригинални европски горостас. Да није било њега, не би постојали совјетски заштитни знак и опсесија према грмаљима под кошем, оличени у Владимиру Ткаченку и Арвидасу Сабонису.

Стидљиви, повучени див, срамежљив и доброћудан, није био спортски надарен. Пуковник је два сата дневно додатно радио са Јанишом, почевши од базичне спортске координације. Док се дошло до трикова са лоптом, много је воде протекло Волгом. Штавише, навео је Јаниша да изводи слободна бацања избачајем одоздо с две руке (стил код нас познат по Радивоју Кораћу).

И не само то, Гомељски се трудио да пробуди силу нуклеарног оружја која букти у повученој души. Да разјари медведа из тундре, који коси све пред собом као совјетски тенкови. Мукотрпан рад учврстио је њихову везу и одмах дао резултате: три титуле у четири године од 1955. до 1958. године.

ЦСКА и Динамо из Москве, те „провинцијски“ Жалгирис и Динамо Тбилиси су гледали у леђа чуду из Летоније. Домаћа надмоћ преточена је и на европски ниво.

Европски врхунац

Систем иницијалне сезоне Купа европских шампиона је био конципиран на двомечима од почетка до краја, почевши од дуела у географски подељеним зонама. АСК је у северозапаној зони са лакоћом избацио ХСГ Висеншафт из Берлина, затим у четвртфиналу Легију из Варшаве и уследио је полуфинални дуел са Реал Мадридом.

Једини представник Запада међу четири преостале екипе је из политичких разлога одбио да се сусретне са представником СССР-а, те је АСК прошао у финале формалним резултатом 2:0, 2:0. Први сусрет финала против бугарског Академика смештен је на „Даугава“ стадиону у Риги са 17.000 места. И поред убедљивих 52:36 на полувремену за домаћина, Бугари су се приближили на оптимистични 86:81 на крају, пред пут у Софију. Круминш је био неумољив са 32 поена, уз помоћ главних узданица на бековима Валдиса Мужниекса (24) и Маигониса Валдманиса (12).

АСК је показао снагу и у туђем дворишту, победивши 84:71. Рига је добила европског првака, и то првог икада!

Са још два узастопна трофеја у кошаркашком КЕШ-у, може се рећи да је АСК важио за оно што је Реал Мадрид био у фудбалу тог доба. Занимљивости везане за другу и трећу титулу су, рецимо, да је 1959. виђен реванш са Академиком, зато што је тим из Софије у полуфиналу избацио ОКК Београд, док је 1960. дошло до СССР финала између браниоца титуле АСК-а и првака те државе Динама из Тбилисија. У финалу 1961. је дошло до смене династија, јер је ЦСКА победио, домогавши се првог од осам трофеја првака Европе до дана данашњег.

Једина екипа која је успела да понови АСК-ово достигнуће са низом од три пехара била је славна сплитска Југопластика 31 годину касније.

Разлаз и расформирање

Разлаз Гомељског и Круминша, као и читавог златног доба АСК-а дешава се средином ‘60-их. Јаниш са 34 године прелази у локалног ривала ВЕФ-у, који и дан-данас постоји, где завршава каријеру. Са три европска злата и три олимпијска сребра, у пензионерским данима се враћа металургији с уметничког аспекта израде, живећи мирним и повученим животом све до смрти 1994. године.

Пуковник прелази у ЦСКА 1966. и до 1988. осваја 16 титула првака државе, три национална купа и наслов шампиона Европе 1971. године. Постао је симбол „Армејаца“, без обзира на асове које је водио. Фиба га 1995. уврштава у Кућу славних, три године касније добија орден од Олимпијског комитета, поред чак пет заденутих од стране СССР-а.

Навршило се 20 година и осам дана од смрти прве тренерске иконе “старог континента“, која је преминула у 77. години после борбе са леукемијом. Ето судбине, кошарка се враћа у град у ком је кренуо његов пут.

А шта се десило са АСК-ом? Континуитет имена је одржао до средине ‘90-их, кад се фузиниоше са Броченијем, тада јединим прваком обновљене независне Летоније и суштински губи са мапе. И тај Брочени се угасио 2001. после осам узастопних титула и два друга места у завршном чину.

Подршком спонзора и иницијативом престоничких власти, дешава се васкрснуће 2004. са врхунцем у доласку до звања националног шампиона 2007. године. Тим брзо улази у дугове и финансијске проблеме, те престаје са функционисањем 2011. године.